Док Пера ложи ватру, занат још живи: „Ви сте хирург, а ја сам доктор за плугове“

Испод ниске таванице од старих греда и црепа, поцрнеле од дима и година, поново гори ковачка ватра. Варнице из огњишта лете према великој металној хауби, а поред наковња стоји Петар Пера Станојловић. На глави му стари шешир, на одећи трагови рада, а око њега алат који је деценијама пролазио кроз његове руке.

На зиду висе клешта, обручи и делови опреме којима млађе генерације тешко могу да одреде намену. У угловима су комади гвожђа који за некога представљају отпад, али Пера у њима и даље види раоник, секиру, срп или део плуга који може да поправи.

Радионица у Дружетићу код Коцељеве није уређена за посетиоце. У њој су остали чађ, прашина, истрошени пањеви и тежак наковањ. Сваки предмет сведочи о времену када се покварени алат није бацао и када је добар ковач био неопходан готово сваком домаћинству.

Пера је рођен 1949. године. Ковачким занатом почео је да се бави 1969, одмах по повратку из војске. Више од пола века касније и даље прилази ватри и показује како се гвожђе загрева, обликује и припрема за нови посао.

„Када сам се вратио из војске, почео сам да кујем и поправљам све што је људима било потребно. Правио сам кола, шарао их, поткивао коње, поправљао плугове и раонике, ковао секире и српове. Нисам гледао на време. Радио сам док не завршим и никада нисам одбио човека који ми донесе нешто на поправку“, прича Пера.

„Ја сам доктор за плугове“

Док стоји поред наковња, Пера се најрадије сећа плугова. Каже да је знао како раоник мора да буде обликован и под којим углом постављен да би плуг правилно отварао бразду.

Није било довољно само загрејати гвожђе и ударити чекићем. Требало је познавати земљу, начин орања и машину за коју се део припрема. Ако би посумњао да нешто није урадио како треба, Пера је плуг лично испробавао.

„Једном сам био у болници у Београду и рекао доктору Миловановићу: ‘Ви сте доктор, хирург, а ја сам доктор за плугове.’ Када поправим плуг, кажем човеку да га однесе и оре. Ако не буде радио како треба, нека ме позове и доћи ћу да га вучем. Нисам се плашио да станем иза свог рада, јер сам плугове знао“, говори Пера са осмехом.

У тој реченици нема само шале. У њој је понос мајстора који није имао диплому за занат, али је имао знање стицано поред ватре, на њивама и у разговору са људима који су му доносили алат.

Плуг се, каже, није враћао власнику док свака ивица није била обрађена и сваки део доведен у ред. Ако је раоник био искривљен или оштећен, најпре га је поправљао, а потом оштрио на старом точилу. Брусилица је касније убрзала посао, али за Перу није могла да замени ковачко знање.

Ковао за људе из 120 домаћинстава

У време када су коњи и волови били главна снага на њивама, посла је било готово сваког дана. Пера процењује да је поткивао коње за око 120 домаћинстава из Дружетића, Коцељеве, Голе Главе, Радуше, Зукви и Брестанице.

Људи су долазили из различитих села, понекад са више коња и комада алата. Посао је често почињао пре свитања и завршавао се тек када падне мрак.

„Отац и ја смо ујутру рано знали да искујемо осам или дванаест потковица пре него што почне остали посао. Доводили су ми коње из целог краја, доносили српове, секире и раонике. У Дружетићу готово да није било куће у којој нешто нисам направио или поправио. Знао сам укућане, њихову децу и шта коме треба“, присећа се Пера.

Њему, међутим, није најважније колико је послова урадио. Више пута понавља да људе није уцењивао ценом и да је знао да заврши посао и када неко није имао довољно новца.

„Нисам човека враћао зато што није могао одмах да плати. Дешавало се да урадим и без пара. Мени је било важно да човек може да настави свој посао и да буде задовољан оним што сам направио. Људи су то ценили, а меани је било најдраже када ме на улици зауставе и ослове са ‘Перо, мајсторе’“, каже он.

Од ковачнице је поново стекао дедовину

Иза старог чекића и наковња налази се и тежак део Перине породичне историје. Мајку му је усмртио гром, а породичне прилике које су уследиле довеле су до тога да поново купује земљу коју су његов отац и он већ стицали.

Оно што је другима поправљао, њему је помогло да сачува сопствену кућу.

„Мајку ми је убио гром. Касније сам поново морао да купујем земљу коју смо отац и ја раније стицали. Продавали смо коње, волове и краве, али сам ја радом у ковачници успео да све то поново повратим. Од овог чекића сам зарађивао, школовао троје деце и стварао оно што данас имамо“, прича Пера.

Породица сада обрађује око 30 хектара сопствене земље и има још седам хектара шуме. Производња шљиве, сушара, хладњача, ратарство и услужни радови механизацијом израсли су на земљи коју је најстарији Станојловић враћао део по део.

У томе је највећа вредност његове приче. Ковачница није била само место на којем су настајали алати. Она је школовала децу, враћала земљу и поставила темеље газдинства које данас настављају његови потомци.

Брава коју није могла да замени куповна

Пера се посебно сећа позива свештеника из Бранковине, који га је питао да ли може да направи браву за стару цркву у околини Обреновца. Одговарајућа брава није могла да се купи, већ је морала да буде ручно искована по узору на стару.

До тада такав посао није радио. Отишао је да погледа оригинал, однео га у радионицу и прихватио изазов.

„Када ме је свештеник позвао, рекао сам да такву браву никада нисам правио и да не знам одмах да ли могу. Отишао сам са сином да погледамо стару браву, донели смо је овде и ја сам размишљао како да је направим. Није смела да буде варена и склапана као данашње ствари, већ је све морало да се искује. Урадио сам је, однели су је и служила је. После сам направио још две браве за манастире“, прича Пера.

Ту се најбоље види разлика између заната и обичне поправке. Ковач није само понављао оно што је већ радио. Морао је да разуме предмет, пронађе решење и обликује гвожђе тако да траје.

Јефтинији алат потиснуо занат

Данас је у радионици много мање муштерија. На вашарима и у продавницама може се купити јефтин фабрички алат, па људи често не поправљају иступљену или поломљену секиру, већ купују нову.

„Сада је посла слабо. Људи купе јефтину секиру за неколико хиљада динара, користе је док се не иступи или поломи, па узму другу. Не исплати им се да је доносе ковачу. Раније се алат чувао, поправљао и поново користио, јер је морао да траје“, каже Пера.

Ипак, у његовој радионици ватра није угашена. Породица користи савремену механизацију, али када треба поправити или прилагодити неки део, Перине руке и искуство још имају вредност.

Унук Ненад, који највише ради око трактора и механизације, каже да деда и даље воли да вози. Он му припреми машину и прикључак, а Пера одлази на њиву. Тако се знање преноси, не кроз формалне часове, већ кроз заједнички рад.

Ватра која чува сећање

Док пламен обасјава старе зидове, Пера више не мора да доказује шта уме. О томе говоре истрошени чекићи, углачани рог наковња и алат који виси изнад радног стола. Говоре и њиве које је откупљивао, троје школоване деце и унук који данас поправља тракторе.

У тој радионици сваки предмет има своју причу. Неки су служили за поткивање коња, други за поправку плугова, а трећи за послове којих више готово да нема. Само је ватра иста.

Пера стоји поред ње као човек који је читав живот од тврдог гвожђа правио оно што је другима било потребно. Није жалио снагу, није одбијао људе и није дозволио да породична несрећа буде крај приче. Чекићем је зарађивао, земљу враћао и кућу одржао.

Зато ова ковачница није само успомена на занат који нестаје. Она је сведочанство једног живота у којем су реч мајстора, поштен рад и добро искован комад гвожђа морали да трају.