Црно злато: Како породица Скендеровић у Новом Пазару гаји једну од најређих лековитих бобица на свету

На породичном имању Скендеровића, зрело је оно што многи тек почињу да откривају — црна гоџи бобица. Ретка, снажна, лековита и тешка за гајење. Зато је зову „црно злато“.

Пре неколико година, Рашо Скендеровић није желео још једну малину, још један парадајз. Истражујући светске трендове у здравој исхрани, пажњу му је привукла тамна варијанта чувене гоџи бобице. Није било лако — није било семена, није било искуства, није било ни тржишта. Али је било — вере.

„Црни гоџи је осетљив, али ако га волиш и не трујеш – врати ти све“, каже Рашо, чије плантаже можда спадају у ретке, ако не и једине, озбиљне засаде ове биљке у Србији. Оно што их издваја јесте потпуно природан приступ: без хемије, са ђубривима од оваца, голубова, коприве и љубави.

Плодови личе на ситне боровнице, али у себи носе моћан спој – више витамина Ц од наранџе, више бета-каротена од шаргарепе, више гвожђа од меса. Довољно је појести 5 до 10 бобица дневно да се организам подигне као после флаше скупог витамина.

Црни гоџи у свету има статус супер-хране: јача имунитет, поправља крвну слику, регенерише јетру, смањује шећер и подмлађује кожу. Али у Србији, како каже Скендеровић, најчешћи купци су – оболели од канцера.

„Ништа на свету не поправља крвну слику као црна годжи бобица“, каже Рашо. Зато се поред сушених бобица, прави и чај, мешавине са медом, па чак и прах.

Ова биљка цвета 15 до 20 дана, а плодови сазревају постепено – сваког дана, од јула до краја октобра. Није за лење, није за оне што броје динар. Али за онога ко жели нешто своје, здраво, и да од села направи причу – онај прави.

Породица Скендеровић није само посадила биљку. Посадила је једну идеју. Да село не мора да буде сиромашно, да органско не мора да буде страно, и да Србија може да гаји — оно што свет тражи.

Извор: Прва телевизија