Да ли знате шта су бачије?

Побрђа Јужног Кучаја, највећег крашког масива источне Србије, у својим недрима скривају висораван Брезовицу – мали Пештер. Ту се још одржао бачијски начин живота. Овде се још могу чути клепет звона у стадима и звук пастирских фрула и пробати овчији и крављи сир из мешина и дрвених каца.

Двадесетак километара од главног пута Параћин–Зајечар, на раскрсници места Стража у општини Бољевац, одваја се пут који води до висоравни Брезовица.

Поодмакла је јесен. Ливаде измучене летњим врућинама жељно чекају прве снегове. Чобани припремају стада за спуштање у подножје планина. Трагом тих сазнања наша екипа креће у посету једној од преосталих бачија у овом делу Србије. Пут нас води до Параћина, где се искључујемо за Зајечар. После двадесетак километара прелазимо преко превоја Чистобродица и избијамо на раван где нам се пред очима указује величанствена, плавичаста пирамидална силуета планине Ртањ. Ту почиње територија општине Бољевац. После неколико стотина метара у месту Стража скренусмо лево ка одредишту. Пут се с 460 метара надморске висине пење кроз обронке букових, грабових и борових шума на 900 метара. После 23 километра вожње лепим, кривудавим асфалтним путем пред очима нам се указа пространа травната висораван. То је Брезовица, један од највећих пашњака источне Србије.

Овде су вековима људи из подножја Кучајских планина, села из околине Бора и Зајечара, суседних Злота и Боговине, доводили стада на летњу испашу. С пролећа опреме своје бачије: привремена летња планинска огњишта, колибе и торове. У тим скромним колибама од камена и дрвета живе сопственим ритмом, од јутра до мрака са природом, правећи чувене сиреве. Круна и Влада Ћеферјановић деценијама користе благодети висоравни.

– Бачију су држали мој деда, отац, таст а сад ми – наслоњен на ограду тора, уз верног шарпланинца, прича пастир.

Илустрација: Бачије супривремено место за овце на планини где су на испаши током пролећних и летњих месеци

Објашњава да су ове године имали 180 оваца у бачији.

– Кад сам био млађи, држали смо и по 250. Имам двадесетак својих оваца, остало доносе људи на чување. Све почиње пред Ђурђевдан, кад се формира бачија. Људи нам оставе овце и не брину о њима до јесени. Сви се окупе на почетку када се организује прва мужа. Тада измеримо помузено млеко и одредимо колико ће ко сира добити у односу на своју количину млека. Од тада је све у мојим и бабиним рукама. Ми чувамо овце, терамо их на испашу, муземо, подливамо и складиштимо сир – каже он.

За тај посао супружници добијају 30 евра по овци. Ова година је била, кажу, изузетно тешка због суше.

– Пресушују и реке, а камоли извори, а за сир су потребне вода и чистоћа. Овце, кад није суша, брзо се напасу густом травом и наберу добро млеко. Једна овца може да да и до литар млека на почетку. Муземо их два пута дневно. За воду смо ишли на изворе у околини и сваки дан доносили. Мука велика!

Навикли на тешкоће и рад, супружници подносе терет и настављају даље. Траве овог краја с много лековитог и мирисног биља дају млеку и сиру специфичан укус, а пастирске руке раде остало: обезбеђују воду, музу овце, ложе ватре и обављају сирење, воде стада на испашу… Познају ћуди Брезовице, преносе практично знање са колена на колено. Говоре о изворима, али и местима где се треба чувати вукова.

Некад су стада бројала на стотине грла, а планина пуна бачија. Данас су све мања. Опстале су само две бачије, али је жеља да се обичај сачува јасна, због сира, земље, и осећаја слободе који даје рад на пашњаку.

На поласку домаћин нас испраћа до улаза скромне колибе на којој је у дасци урезао, поред цртежа чашице с ракијом име Бачије „Сам полако”.

Илустрација: У овом крају сир се још увек прави и чува у каци

Крећемо за велики град са сазнањем да села око Брезовице и даље рачунају на сточарство. Ипак, изазови су видљиви – урбанизација, старење села, мањак младих који желе да остану и климатске промене које мењају дужину пашњака. С друге стране, асфалтни и сеоски путеви који воде до Велике Брезовице и туристички таласи – планинарење, лов и екотуризам – дају нову наду: они који знају да упакују аутентичност бачије у туристичку понуду могу да задрже традицију и створе додатни приход. Бачије на Јужном Кучају нису само лепота у туристичким каталозима: то је жива, радна висораван у којој се чувају знања о сточарству и начини производње хране који су издржали векове. Ако се пронађу модели који помирују традицију, локалну економију и одрживи туризам, бачије ће и даље остати место где се дан мери звоном оваца, где се даљине мере мирисом сена и где људи чувају везу са земљом.

Криви Вир
У подножју Брезовице налази се село Криви Вир. Ко не воли овчији сир са бачије може свратити у ово село, пробати и купити надалеко чувени кривовирски крављи сир. Њега праве од крављег млека с ливада око реке. Ми смо свратили у домаћинство Драгана и Славице Цоцић. Купили смо млади и стари преврели крављи сир. У подножју Ртња преко пута нисмо одолели искушењу. У хотелу смо се почастили надалеко чувеном гибаницом и киселим млеком од производа баш из овог села.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/576865/Zivot/opstaju-bacije-na-kucaju