Нела тка ћилиме и чува српско благо

Док је за разбојем Нела Пејчић из Оџака, не осећа умор иако проводи и по осам сати у ткању. Прсте који преплићу вуницу на ћилиму који ствара воде најлепше шаре Стапарске руже. Мешају се нијансе црвене боје, од бордо, циклама, па ред нежне до јаке розе, латице као да се саме отварају под настајањем. Тка Нела скоро две деценије, радосна јер ствара и чува наслеђе и њених предака чувених ћилимара из Врања и Пирота који су доселили после Другог светског рата у Војводину.
Почела је да тка 2007. године када је учила како да од најбоље вуне направи производ – ћилим. Породица је подржала, купили су јој разбој и тако је почела.

„Остала сам без посла, али нисам желела да очајавам. Чула сам да жене у Војводини ткају. Одлучим се да одем у Источну Србију где сам тада први пут видела разбоје. Тај осећај када сам схватила да и ја то могу да радим. У Зајечару сам учила основе ткања две недеље, да могу да уведем вуну у разбој и да почнем да ткам“, прича за Плодну земљу Нела Пејчић.

У почетку је ткала крпаре, онда су уследили појасеви за народну ношњу, шалови. Било је и Пиротских ћилима. Временом је видела ћилиме који се ткају у Војводини, који се чувају и преносе са мајке на ћерку у наслеђе за мираз, надалеко чувене Стапарске. Пиротски ћилими имају геометрију, а стапарски су цветни. Стапар је само 19 километара удаљен од Оџака у коме нико није ткао те ћилиме. Зато је по знање отишла у Стапар и тако наставила традицију.

„Бака Мица нам је показала како да почнемо на разбоју ружу, латицу, цвет… Имала је стрпљења, долазила је више пута у Оџаке и објашњавала нам технику рада. Ткали смо стапарске мотиве задржавши карактеристичне боје“, каже Нела.

Стапарски ћилим краси карактеристична ружа, али и ситно цвеће у букетима. Клечана техника је специфична јер се не ради чунком, већ се праве чупке од вунице. Све се ради прстима.

„Основали смо 2008. Удружење „Ленка“ које има двадесетак чланица, у почетку су жене знале вез, да штрикају, а онда сам их временом обучила и за ткање. Данас имамо разбоје које смо добиле путем пројеката, имамо и просторије у Спортском центру, где се окупљамо“, каже Нела.

 

Илустрација: Тка Нела скоро две деценије, радосна јер ствара и чува наслеђе и њених предака чувених ћилимара из Врања и Пирота који су доселили после Другог светског рата у Војводину

Ћилиме које ткају су ширине од 110 центиметара, а висине 70 центиметара па и до два метара. Ткање је тежак посао. Захтева велику прецизност, изузетну вештину и креативност. Питамо шта права ћилимарка мора да зна?

„Ткање је љубав. Ткаља мора да буде стрпљива, да воли ово што ради. Доста споро тече израда. Када сам научила да ткам у почетку сам радила крпаре, па простирке, више се нисам вратила раду са чунком. Ова стапарска техника је много спорија за разлику од пиротске. За шест седам сати ткања урадимо десет центиметара, док са чунком и до метар. Свако од нас би требало да нађе за себе шта му лежи и прија да ради. Ткање не сматрам послом, то је моје уживање. Нема дана да не седнем за разбој макар сат времена, само да прођем кроз нит, да дам себи одушка“.

Стапарски ћилими настају на хоризонталном разбоју, памучном основом, а вуненом потком. Сав алат су веште руке ћилимарке, које сабијају ткање и повремено користе брдо да равномерно сабију ткање.

„Волим да ткам. Седнем испред себе ставим или ћилим или шему и упловим у свет шара и нити. За рад лакше је пратити шему. Прво се тка равно а онда крену шаре, лист па потом ружа. А кад кренем да убацујем боју, не могу да станем. Вуче ме да видим шта је следећи ред, па коју боју да уметнем. Некад се деси до пола ноћи да радим. Очи пеку, а ја не осећам умор. Ујутру кад устанем прво погледам у мој разбој, да видим ту лепоту. Колика ја та љубав, не може се описати.“

За ружу је врло важна и боја. Стапарска има и до шест седам нијанси црвене.

„Некада су бојаџије користиле природне сировине за постизање ефеката, данас купујемо вуну која је већ обојена. Када се тка у основи је памук који мора да буде чврст и јак. Ткам са вуном, радимо са природним бојама белом и сивом, а ове обојене набављамо од вуновлачара, који перу вуну и боје. Доминантне боје код руже су бројне нијансе црвене. Бордо, цигла, роза, циклама. У Бачкој нема вуновлачара. Наша вуница је из Лознице, Пирота, Бадовинаца.“

Месечно Нела истка три простирке. Нарочито је узбуђење када ради нову шару. Скоро је радила мотиве које је добила од Етно мреже са ћилима из Босне. Шара никад лепша, а каже што је тежа, то је задовољство ткаље веће.

„Цвет је главни симбол и он симболизује непролазну лепоту. Лепота стапарског ћилима чува се у музеју у Сомбору. На њима има осим цвећа има и других мотива животиња – козе, певца, патке, које симболизују напредак за кућу. Некада су из богатих кућа девојке у мираз носиле по два ћилима у пару. Бака Мица од које сам учила ткање је у кући имала два ћилима која нам је показала, а урадила је још два за своју ћерку“.

Пустовање вуне

Чланице Удружења „Ленка“ из Оџака већ 18 година израђују уникатне рукотворине а осим ткања ћилима, пустују и вуну. Добитнице су великог броја награда у Србији. Своју радиност пласирају и у оквиру Етно мреже.

„Активно сваки дан ради нас три, неке су на другим пословима, па једном до два пута недељно раде у оквиру Удружења. Свако има свој разбој код куће организујемо себи дан и време. Радимо гледамо да све буде квалитетно.“

Илустрација: Пустовање вуне је опушта, а знање радо дели са другима

Нела је научила да пустује вуну, а своје знање пренела је и на чланице. Техника је опуштајућа. У почетку су радиле мокро пустовање које омогућава да се праве производи са обликом, пастирске торбе, седалице, шешири, папуче. Усавршавале су једно по једно, а потом дошле на идеју да раде са децом да им пренесу знање.

„Деци је занимљив рад рукама. У договору са ОШ „Бранко Радичевић“ из Оџака радимо два школска часа током месеца и деца су то баш лепо прихватила. Од нас добију вуницу, сапун и заједно правимо лоптице. Радови су им прелепи, а излагали смо и на Жирираној изложби минијатура у Сава Центру где смо представили осам радова ученика. Радили смо пустовање са мотивом црвенокосе богиње која је искупана у близини Оџака, симбол нашег града. Пажњу смо привукли и британског амбасадора.“

Изложба у Шангају

На позив Етно мреже и државног протокола Удружење „Ленка“ је боравио у Шангају где је Нела показала технику ткања на вертикалном разбоју, поводом наступајуће ЕXПА 2027.

А да се не заборави, да је прво ћилимарско друштво у Србији основано 1886. године, а потом су пиротски ћилими премијерно представљени европској и светској јавности на Светској изложби у Бечу. Овај српски производ постао је признати бренд, уписан у УНЕСЦО-в Национални регистар нематеријалног културног наслеђа. У каталогу пиротског ћилима евидентиране су чак 122 шаре и 96 орнамената.

Уз пиротски, најпознатији аутохтони српски ћилим је војвођански, из села Стапара, настао у домаћој радиности 18. века. Стапарски броји на десетине и десетине мотива. И они неће нестати. Знање ткања се преноси, а Нела Пејчић и Удружење „Ленка“ заједно са Етно мрежом отвара чудесни свет лепоте српских ћилима и чува га за поколења.

Извор: https://plodnazemlja.com/2026/04/11/nela-pejcic-iz-odzaka-cilimarke-21-veka-u-vojvodini-cuvaju-nasledje-predaka-i-prenose-znanje-tkanja-najlepsih-pirotskih-i-staparskih-cilima/