Манастир Љубостиња као сведок вечне љубави

На левој обали Љубостињске реке, пет километара северно од Трстеника, налази се манастир Љубостиња, са црквом Успења Пресвете Богородице. Манастир је задужбина књегиње Милице, жене српског кнеза Лазара. По једном предању, манастир је настао као спомен књегиње Милице на место где је први пут срела кнеза Лазара. Било је то на дан Светог архиђакона Стефана, светитеља коме је била посвећена капела на месту данашњег љубостињског храма.

Ко је била кнегиња Милица

“Нека се зове Милица. Да свакоме буде мила. Да милост око себе шири. И да живи у милости Божијој,” рекао је њен отац. Открио је жељу за њену будућност. Свој сан о њеном животу. А да је другачије сањао, могао је и Јелена да је назове. Имала је право на то име узвишених, тај знамен владарки и царских кћери. Била је Немањићка. И то од оних по крви. Дошла је на свет у дому жупана и војводе Вратка. А пре њих бејаху жупан Вратислав, па жупан Дмитар, па Вукан, син Немањин …

… Тако је Милица расла срођена са плаветнилом своје крви као са плаветнилом својих очију. Видела је себе као изданак на бујном чокоту светородне лозе Немањића. Та је слика била у њеним мислима као слатки колач у устима. И до краја живота носила је своје господство не као хаљину него као кожу. “

Одломак из романа “Игра анђела” Љиљане Хабјановић Ђуровић

Историја манастира Љубостиња
Израдња манастира Љубостиње започета је 1388/89, а црква је живописана између 1402. и 1405. године. После Косовске битке (1389. године) и погибије кнеза Лазара, књегиња Милица је примила монашки постриг и добила име Евгенија, препустивши престо свом старијем сину Стефану. Са бројним сестринством, углавном удовицама изгинулих српских ратника, започиње историју Љубостиње. Овде је и умрла, а сахрањена је у цркви са леве стране од улаза, где се налази и гробница.

Илустрација: Легенда каже да је манастир подигла кнегиња Милица на месту где је први пут срела кнеза Лазара

Монахиња Јефимија (око 1349 – после 1405), прва српска песникиња и даровита везиља, била је кћи ћесара Војихне и пре замонашења жена серског деспота Угљеше Мрњавчевића. Световно име јој је, вероватно, било Јелена. Пошто је, као дете, умро њен син Угљеша и био сахрањен у Хиландару, Јефимија је написала (између 1366. и 1371.) елегичан поетски натпис на двострукој сребрној иконици коју је поклонила Хиландару. То је прво књижевно дело једне жене у старој српској књижевности. После мужевљеве смрти у бици на Марици 1371. године, нашла је уточиште код свог сродника кнеза Лазара и замонашила се. Након Косовске битке остаје уз књегињу Милицу, с којом проводи последње године у манастиру Љубостињи. Најпознатији Јефимијин рад је покров за ћивот кнеза Лазара из 1402, на којем је позлаћеном сребрном жицом на црвеној свили, уоквирена орнаментом, извезена Похвала кнезу Лазару, једно од најдирљивијих дела српске средњевековне поезије. Јефимијин гроб се налази са десне стране улаза у цркву.

Црква Успења Пресвете Богородице
Црква манастира Љубостиње по архитектонским одликама припада моравској школи. Основа је у облику развијеног тролиста са једном куполом која се ослања на четири слободна ступца. На западној страни надовезује се правоугаона припрата са надвишеном слепом калотом.

Спољашњем изгледу цркве мајстор је посветио посебну пажњу. Фасада је са све четири стране украшена богато изрезбареним каменим преплетима, који у виду широких појасева уоквирују врата, прозоре, затим се нижу у повезаним аркадама дуж трију полигоналних апсида или испуњавају архиволте изнад плитко усечених декоративних ниша. Карактеристични хоризонтални кордон венци деле спољашње зидове у два дела: у доњој зони су смештени прозори са једним или два отвора (бифоре), чији су завршеци оцртани шиљатим луцима, какве срећемо у венецијанској готици или исламској архитектури; у горњем делу су розете неједнаке величине са украсима геометријских и флоралних облика и испуњене разноврсним чипкасто изрезаним орнаментима. Архитектура љубостињске цркве убраја се међу најрепрезентативније споменике моравске школе. Француски византолог Габријел Мије истиче, са одушевљењем, да је ова црква моравску архитектуру довела до савршенства.

На каменом прагу врата која воде из припрате у храм, уклесанио је име градитеља: “Протомајстор Боровић Раде”, у народним песмама опеван као Раде неимар. Мајстор Раде је, осим зидања, руководио и клесањем украса на цркви манастира Љубостиње.

 

Илустрација: Црква Успења Пресвете Богородице у манастиру Љубостиње

Црква манастира Љубостиње осликана је пред сам Косовски бој. То сликарство очувано је данас само у мањим фрагментима. Око 1403. године, на позив књегиње Милице, дошао је зограф Макарије и осликао целу цркву. Том приликом пресликао је и фреске у куполи, старе тек деценију. Живописац Макарије исписао је своје име на луку изнад врата која воде из припрате у храм. Главна одлика сликарства јеромонаха Макарија могла би се свести на три основне карактеристике: експресивност фигура, јак контраст између светлог и тамног и илустрација архитектонских детаља у позадини.

У припрати, на западном зиду, приказана је породица кнеза Лазара: на левој страни су кнез Лазар и књегиња Милица, а на десној деспот Стефан и његов брат Вук. Сви су приказани у пуном орнату и са свим достојанствима и инсигнијама власти. Од живописа у храму сачувано је само мало фрагмената: Исцељење узетога у јужној певници; Арханђео Гаврил, Свети Теодор Студит, Свети Јуда, Свети Теодосије и Свети Јефрем Сирин на северозападном ступцу; Арханђео Михаил, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон Српски и Свети Сава Српски на југозападном ступцу.

Извор: https://lepotesrbije.alo.rs/turizam/vesti/5018482/ovaj-manastir-je-najveci-spomenik-ljubavi-a-nalazi-se-na-samo-2h-voznje-od-beograda-srpski-tadz-mahal-je-podignut-u-znak-secanja-ljubavi-milice-prema-lazaru.html