Цвет који пркоси смрти, симбол Дана примирја

У стеновитим клисурама и на кречњачким литицама Балканског полуострва расте једна од најнеобичнијих биљака наше природе – Наталијина рамонда, цвет који је постао симбол Дана примирја у Србији.

Њена посебност није само у нежним љубичастим цветовима који пркосе стрмим стенама, већ и у способности да преживи готово потпуно исушивање, а затим, када поново добије макатр и кап воде, настави живот као да се ништа није догодило.

Ова необична појава позната је као анабиоза, односно стање у којем биљка успорава животне процесе на изузетно низак ниво како би преживела неповољне услове. Када се влажност врати, њена ткива поново постају активна, листови се опорављају и биљка може поново да процвета. Управо због те способности називају је и цветом фениксом.

У Србији природно расте на сеновитим, влажним и тешко приступачним стенама, нарочито у клисурама и планинским пределима источног и јужног дела земље. Припада породици Gesneriacea, у којој се налазе и неке познате украсне биљке, као што је афричка љубичица, а њена природна станишта често су заклоњене пукотине стена у којима се задржава мало влаге. Ове биљке су настале пре много милиона година и преживеле су ледена доба и промене климе.

Две рамонде, два ботаничка открића
У Србији расту две сродне врсте овог необичног цвета: српска рамонда (Ramonda serbica) и Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae). Иако их многи мешају, реч је о две различите врсте.

Српску рамонду открио је Јосиф Панчић 1874. године на планини Ртањ и у Сићевачкој клисури. Неколико година касније, дворски лекар краља Милана Обреновића, др Сава Петровић, пронашао је у Јелашничкој клисури сличну биљку. Обратио се Панчићу, који је утврдио да је реч о новој врсти. Заједно су је описали и назвали Наталијина рамонда, у част краљице Наталије Обреновић.

Разлике се могу уочити и голим оком. Наталијина рамонда има заобљеније листове и тамнољубичасте цветове, док српска рамонда има издуженије листове и нешто другачији облик цветне крунице. Обе врсте припадају реликтној балканској флори и сведоче о давним геолошким и климатским променама које су обликовале биљни свет овог подручја.

Рамонда је пример изузетног стрпљења природе. Расте веома споро, па биљка величине длана може да буде стара чак 30 до 40 година. Цвета углавном од краја априла до почетка јуна, а њени љубичасти цветови најчешће се појављују током маја.

Иако делује нежно и крхко, прилагођена је животу у суровим условима. Расте у пукотинама стена, где су количине земље и воде ограничене, а способност преживљавања дугих периода суше омогућава јој да опстане тамо где би многе друге биљке пропале.

Рамонде су у Србији законом заштићене, па њихово брање и уништавање станишта није дозвољено. Посебно је важно очувати стеновите пределе у којима расту, јер њихов опстанак зависи од специфичних услова које није лако обновити.

Дан примирја се обележава 11. новембра сваке године у знак сећања на крај Првог светског рата. У многим земљама широм света то је дан мира, поштовања и захвалности према онима који су дали своје животе за слободу. У неким земљама, као што су Велика Британија, Француска, Белгија и Канада, на тај дан се носе црвени макови као симбол жртава рата.

Србија је у Првом светском рату изгубила око 1,3 милиона људи, што је чинило готово трећину њеног становништва и представљало највећи проценат жртава међу свим земљама учесницама рата.

Србија је у овом рату учествовала на два фронта: на западном, где се борила против Аустроугарске и на јужном, против Бугарске.

За Дан примирја у Србији изабрана је управо Наталијина рамонда, чија способност да се после исушивања поново врати у живот, симболизује издржљивост и обнову српске државе после великих страдања у Првом светском рату.

На реверима се носи стилизовани приказ овог цвета, окружен црно-зеленом траком која подсећа на Албанску споменицу, одликовање додељивано српским војницима и другим учесницима повлачења преко Албаније 1915. и 1916. године.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/580315/istorija/ramonda-serbia

ФОТО: Wikipedia