ПРОИЗВОДИ ИЗ ДРАГАЧЕВА ОСВАЈАЈУ ЗДРАВЉЕМ И ТОПЛИНОМ

У драгачевском селу Живица време као да тече нешто спорије. Мирис шумских јагода, зрелих малина и тек скуваног слатка овде је део свакодневице, баш као и рад од раног јутра до касне вечери. На стрмим падинама, где сваки ред воћа тражи много више труда него у равници, породица Страњанчевић већ годинама доказује да се квалитет не ствара у фабрикама, већ у вредним рукама и сложној породици.

Снежана Страњанчевић са супругом Негославом, синовима, снајама и унуцима производи и прерађује воће са сопствених и закупљених парцела, али и користи све оно што природа Драгачева великодушно дарује. Од шумских плодова, лековитог биља и воћа настају сокови, џемови, слатка, сирупи и други производи који освајају купце природним укусом и традиционалним начином припреме.

Најмлађе затичемо у берби органске малине, док Снежана надгледа посао. На овом имању искуство и младост раде заједно.

„Потрудили смо се да и ове године производња буде што природнија. Имали смо тридесет ари органских јагода, а сада беремо и органску малину. Све радимо породично, јер тако најбоље можемо да контролишемо квалитет, али и да нам више остане за нова улагања. Само тако можемо да обезбедимо сигурнију будућност и наставимо да живимо од свог рада“, прича Снежана.

Драгачево је крај изузетне лепоте, али и тежак за пољопривреду. Стрме падине и неприступачан терен чине сваки посао знатно захтевнијим него у равничарским пределима.

„Ради се трактором, али уз велики опрез. Док један ради, други мора да стоји са стране. На оваквом терену довољан је само тренутак непажње да дође до несреће. Планина је лепа, али није нимало лака за живот.“

Породица располаже са свега два хектара сопствене земље, па је већи део производње организован на закупљеним парцелама.

„Имамо мало своје земље и без закупа не бисмо могли да производимо довољно. Закуп је из године у годину све скупљи, јер многи мисле да пољопривредници добро зарађују. А онда дођу мраз, град или поплава и сав труд нестане преко ноћи. Тако изгледа наш посао.“

Некада су Страњанчевићи држали и више стоке, али су временом били приморани да од тога одустану.

„Имали смо стоку, али не у броју који је био потребан да бисмо могли да користимо одређене мере подршке. Иако смо планински крај, водимо се као равничарско подручје, па су услови за субвенције били исти као у равници. За нас је то било практично немогуће. Остало је само неколико свиња, онолико колико можемо сами да издржавамо.“

Када откупне цене воћа нису довољне да оправдају сав уложени труд, Страњанчевићи су пронашли други пут. Уместо да продају само свеж плод, одлучили су да му додају вредност. Тако су на њиховом имању настали сокови, џемови, слатка, сирупи, чајеви и бројни производи који данас све лакше проналазе пут до купаца.

Овде нема индустријске производње, великих машина ни производних трака. Скоро сваки производ прође кроз руке укућана, баш онако како се некада радило.

„Ко има вољу, њему не недостаје ни мотива. Није лако, јер се све ради ручно. Воће се бере, пере, чисти, цеди и кува на шпорету. Највише времена одузима пасирање, а богами и руке добро осете сав тај посао.

Мој дан почиње већ око четири или пет сати ујутру. Тада крећем у бербу шумских јагода, боровница, купина, трњина, глога, шипурка и свега што природа у овом крају дарује. Сакупљам и лековито биље за чајеве и мелеме. Када све то касније видим упаковано у тегле и флаше, знам да је сваки уложени труд имао смисла.

Заједно са породицом трудимо се да од свог рада обезбедимо пристојан живот. Није лако, али је леп осећај када знате да сте све створили својим рукама“, прича Снежана.

Управо тај ручни рад даје посебну вредност њиховим производима. Купци не добијају само теглу џема или флашу сока, већ производ у који су уграђени време, знање и посвећеност читаве породице.

Иако су њихови производи препознати на тржишту, до подршке из локалног буџета до сада нису успели да дођу.

„Нажалост, нисмо добили никакву помоћ, иако се овим послом озбиљно бавимо већ неколико година. Конкурисали смо и преко млађе снаје на програмима за младе на селу, али нисмо прошли.

Много би нам значио један пластеник. Тако бисмо могли да производимо сопствено поврће за прераду током већег дела године, уместо да купујемо сировину. Желимо да све што прерадимо буде наше, јер само тако можемо да гарантујемо квалитет.

Људи који једном пробају наше органске јагоде или малине најчешће нам се поново враћају. Најлепше је када нови купци долазе по препоруци. То је највеће признање које можемо да добијемо“, каже Снежана.

За породицу Страњанчевић квалитет никада није био питање маркетинга, већ поверења. Управо зато највећи део продаје данас долази захваљујући препорукама задовољних купаца, који се из године у годину враћају по исте производе.

Можда су сокови, џемови и слатка оно што купци прво примете, али је највећа вредност овог домаћинства нешто што се не може спаковати у теглу.

Под једним кровом живе три генерације породице Страњанчевић. Десеторо укућана свакодневно дели посао, обавезе и радост, а ускоро очекују и принову која ће њихову велику породицу учинити још бројнијом.

У времену када многа села остају без младих, овде је слика сасвим другачија. Двориштем одјекује дечја граја, док старији преносе знање и искуство млађим генерацијама.

„Нас је десеторо у кући. Супруг, два сина, две снаје, четворо унучади, а пето је на путу.

Како нам је? Лепо. Пуно срце.

Када вам унучићи рашире руке да вас загрле, заборавите сав умор, сав тежак рад и све бриге. То можда неко ко није живео овако не може да разуме, али је то осећај који нема цену“, каже Снежана са осмехом.

Док разговарамо, у дворишту се чују игра и смех најмлађих. Деда Негослав не крије да су управо Уна, Жарко, Јана и Неда његов највећи извор енергије.

„Када су деца ту, човек заборави и године и умор. Њихова игра даје снагу да се сутра поново крене у воћњак.“

Та слика можда најбоље описује живот у Драгачеву. Рад није лак, а неизвесности у пољопривреди никада није мањкало. Ипак, када постоји слога, ни најстрмије падине не изгледају непремостиво.

Испред куће Страњанчевића данас посетиоце дочекују пажљиво сложене тегле, флаше и мириси домаћих производа. У сваком од њих налазе се плодови драгачевских воћњака, шуме и ливада, али и нешто што се не може измерити килограмима ни литрима – време, стрпљење и љубав читаве породице.

Зато њихови производи нису само домаћи специјалитети. Они су прича о једном крају, о људима који нису одустали од села и о породици која је заједнички рад претворила у начин живота.

Ако вас пут једног дана доведе у драгачевско село Живица, можда ћете свратити због домаћег сока, слатка или џема. Али оно што ћете понети са собом биће много више од укуса. Биће то успомена на људе који су показали да се најбољи производи не праве у великим погонима, већ у домовима у којима се рад, знање и породична слога преносе са генерације на генерацију.

У времену када многа села остају без људи, у Живици се и даље чује дечја граја, мирише тек скувано слатко и верује да се од поштеног рада, породичне слоге и љубави према земљи и даље може живети.

Соња Цветковић