Ликер од магарећег млека

На пашњацима уз Дунав, између пространих ливада, шуме и реке, породица Лука већ готово три деценије доказује да се од сточарства и данас може живети, али само уз много рада, стрпљења и спремности да се сваки зарађени динар поново уложи у производњу. Њихово газдинство у Дубовцу, у општини Ковин, на јужном рубу Делиблатске пешчаре, данас броји више од 60 грла говеда, тридесетак магараца, запошљава раднике и производи један од најнеобичнијих домаћих производа – ликер од магарећег млека.

До таквог газдинства, међутим, нису дошли преко ноћи. Иза данашњег посла налази се готово три деценије породичне борбе, заједништва и сталне потраге за начином да од онога што имају створе нову вредност.

Од два коња до озбиљног газдинства

Када су Бранкица и Горан започели заједнички живот, на имању готово да није било ничега. Уместо великог почетног капитала имали су тек кућу, два коња и жељу да остану на селу. Њихова прича расла је заједно са пољопривредним газдинством – из године у годину, уз нова улагања, нове идеје и одлуке које су производњу претварале у одржив породични бизнис.

– Ништа није било у то време кад смо нас двоје кренули да живимо. Била су два коња, од тога један болестан и један здрав и пар кокошака. То је било наше имање. Штале није било, свега овога што данас видите није било. Кренули смо од једне позитивне нуле. Мењали смо коња за краву и од те једне краве све је почело – почиње Бранка Лука за Блиц Бизнис.

Док је Горан радио, Бранка је тражила начин да остане уз децу, али и да допринесе кућном буџету. Уместо запослења ван куће, одлучила је да посао створи управо на свом имању.

– Деца су била мала. Нисам могла да идем даље од куће да радим, па сам смислила посао који бих могла да радим код куће, да будем и мајка и супруга и да стварам новац. У то време је само он радио, а четворочлана породица јако је тешко могла да преживи.

Горан каже да се највећа разлика између успешних и неуспешних газдинстава често крије управо у стрпљењу. Док многи очекују брз резултат, у сточарству се напредак мери годинама.

– Јако је велики проблем да дођеш до броја десет. Кад дођеш до десет грла, онда се све брже окреће. Једна по једна, па их буде двадесет, па још више.

Магарци су били идеја покојног сина

Иако производи од магарећег млека издвајају газдинство породице Лука од многих других, Бранкица каже да њихова прича није почела из жеље да пронађу нову тржишну нишу. Напротив, магарци су на имање стигли током једног од најтежих периода кроз које је породица прошла и зато о њима ни данас не говори искључиво као о пословној идеји.

– То је била идеја покојног сина, па онда се све то код мене искомпликовало кад смо њега изгубили. Ја сам се разболела, добила опаку болест и онда сам пила то млеко, па је дао Бог да буде добро. И онда се прочуло да је то добро, упознали смо Милета Плавшића који нам је доносио млеко и много нам помогао. Он нам је рекао да кренемо и објаснио нам је све што треба.

Каже да су управо тада схватили да рад често постане једини начин да човек настави даље. Посао око животиња није био бег од бола, али јесте свакодневица која их је терала да сваког јутра поново устану, организују дан и наставе оно што су годинама градили.

– То је на првом месту сточарство, краве су наш живот, а ово је било као хоби, као сећање на сина. После је то кренуло да буде добро прво за нас, за нашу кућу, а онда се ширило даље.

Данас, када им на имање долазе људи из различитих крајева Србије по магареће млеко или само да проведу дан међу животињама, Бранкица каже да јој највећу вредност нема продаја, већ оно што чује од купаца када се врате.

– То нам скреће пажњу од те трагедије која нам се десила. Најлепше ми је кад дођу па кажу да је њиховој мајци боље, детету боље. Долазе људи који иду на хемиотерапије, узимају млеко за имунитет, за кашаљ. Највећа награда ми је кад се врате и кажу да је крвна слика боља. Људи траже спас у природи и магарећем млеку – прича Бранкица.

Оваквог ликера нема у Србији

Временом су схватили да сировина сама по себи није довољна и да управо кроз прераду могу да створе производ са већом додатом вредношћу. Тако је настала идеја о ликеру од магарећег млека, за који су, како кажу, морали да пронађу технолошко решење како би задржао својства млека, а истовремено био потпуно стабилан.

– Постоји магареће млеко, постоје сапуни, али ово нисам нигде видела. У мој ликер не иде кувано магареће млеко да не би изгубило својства. Требало је да се стабилизује млеко да се не поквари и ту нам је помогао технолог. После смо дуго тражили прави укус.

У рецептури се налазе магареће млеко, мед, виски и чоколада, а Бранкица тврди да сличан производ до сада није пронашла.

– Нема ни у Србији, а мислим ни у свету овакав производ. Има белих ликера од магарећег млека, али овакав са чоколадом, другачијом бојом и густином – нема.

За сада се производ продаје искључиво са њиховог газдинства. Пола литра магарећег млека кошта 2.000 динара, пола литра ликера од магарећег млека 5.000 динара, док је паковање од 250 милилитара 2.500 динара. Мању амбалажу увели су, кажу, јер су многи желели прво да пробају производ.

Сваки динар враћали су у производњу

За разлику од многих који прво улажу у кућу, породица Лука годинама је готово сву зараду враћала у посао. Нови трактор, механизација, животиње, производња хране и пашњаци имали су предност над завршавањем породичне куће. Њихова рачуница била је једноставна – само оно што ствара нову вредност може да обезбеди сигурну будућност газдинства.

– Ми смо гледали да уложимо новац у производњу и у оно што је доносило новац. Кућа не доноси новац. То знају сви који мало боље размисле. Кућа само односи новац. Све што смо имали улагали смо у животиње, механизацију и пољопривреду – каже Горан.

Такав начин размишљања омогућио им је да данас имају више од шездесет грла говеда, сопствене пашњаке и стабилну производњу млека. Истовремено, Дубовац виде као једну од својих највећих предности. Шест месеци годишње краве проводе на испаши, што значајно смањује трошкове исхране, али и захтева озбиљну организацију посла.

– Ово ти је све производња под ведрим небом. Не знаш да ли ће сутра бити киша или неће. Мораш да пратиш време, да спремиш храну на време, а ова испаша нас много спасава. Шест месеци краве проведу напољу.

На газдинству данас свако има своје обавезе. Горан је задужен за њиве, тракторе и производњу хране, док Бранкица води рачуна о кравама, мужи и администрацији. Када затреба, кажу, нема поделе на мушке и женске послове.

– Горан је задужен за њиве, тракторе и све спољне радове, а ја за мужу, краве и папире. Кад треба нешто озбиљно да се уради, онда смо заједно. Тако је од првог дана – објашњава Бранка.

Газдинство које окупља људе

Како је производња расла, тако су расле и потребе за радницима. Данас породица Лука запошљава људе из свог краја, а њихов циљ, како кажу, није само да развијају сопствени посао, већ да село остане место у којем људи могу да живе од свог рада.

– Ми гледамо да будемо као једна породица. Ручамо заједно, вечерамо заједно. Једном раднику смо купили плац да остане овде. Хоћемо да људи остану у Дубовцу и да имају од чега да живе – прича нам Горан.

Бранкица каже да управо кроз такве мале ствари види смисао свега што су градили.

– Живимо на селу, а дошли смо у ситуацију да нема ни кокошака ни петлова. Нама је то живот. Волимо животиње и волимо када деца дођу да их виде, да их нахране и проведу време у природи.

„Ако гледаш само новац, нема напретка“

После готово тридесет година рада, обоје сматрају да у пољопривреди нема брзог успеха. Газдинство се, кажу, не гради једним добрим родом нити једном добром годином, већ упорношћу да се настави и онда када није лако.

– Као прво мораш да волиш оно што радиш. Ако гледаш само новац, ту нема напретка. Има година када има зараде и година када је нема, али једно друго носи. Дођеш у ситуацију да мислиш да више не можеш, али мораш да будеш упоран и да наставиш – закључује Горан Лука.

После разговора о производњи, улагањима и послу, Горан се на крају враћа ономе што сматра најважнијим. Каже да су се машине промениле, да данас многи послови могу да се ураде лакше него некада, али да једну ствар ниједна технологија није могла да замени – људе. А посебно жене, које су, како каже, одувек биле ослонац сваког домаћинства и без којих нема ни куће ни газдинства.

– Каже се да је жена стуб куће. Човек ради, жена кућу гради. Тако је. Свако има свој део посла и без тога нема ни куће ни газдинства – закључује Горан Лука.

На њиховом имању данас готово све има своју причу – од прве краве до које су дошли мењајући коња, преко стада које су градили деценијама, па до ликера од магарећег млека који је настао из жеље да од онога што производе створе нешто јединствено. Управо у томе, можда, лежи највећа вредност овог газдинства: оно није расло захваљујући једном великом потезу, већ хиљадама малих одлука да се ради, улаже и не одустаје. Такве приче данас су можда и највреднији капитал српске пољопривреде.

Извор: Блиц ТВ и blic.rs