Може ли се живети од грнчарије?

Специјалитети из земљаних посуда, такозваних сачева, последњих година постали су редовна понуда многих ресторана, а све чешће их спремају и домаћице у својим кухињама. Ко год је пробао, каже да је храна спремљена у том грнчарском производу изузетног укуса. Искусних занатлија који ове чиније, судове и остале предмете од глине и камена израђују на старински начин, ручно и без “хемије”, све је мање. Предмети од глине могу да се праве и на електричном точку, уз помоћ калупа и да се боје и шарају.

Мало је грнчара који само од тога живе

Највећи мајстори грнчарства углавном настављају породични посао, а тај уметнички занат научили су од својих предака. У овим радионицама у Србији увек има места за шегрте, али је посао тежак, па нема много заинтересованих. Постоји на десетине курсева и обука за израду предмета од глине, који трају по неколико месеци, кроз које углавном пролазе они којима је грнчарство хоби, а баве се другим занимањима. Годишње се такође, на смер грнчар у Средњој школи Техноарт, упише неколико нових ђака.

Како кажу саговорници, мајстори грнчарског заната, Васо Шуњеварић из околине Ужица и Бранислав Фуруновић из Београда, нема много њихових колега који се искључиво баве грнчарством и од њега живе. Признају да је последњих година њихов посао доживео својеврстан процват и да је велика потражња за грнчарским производима за спремање хране, као и украсима попут ћупова, ваза, тањира, разних посуда…

Илустрација: Ужичко село Злакуса надалеко је познато као српска престоница грнчарије

Грнчарија из Злакусе има сертификат за 100 одсто ручни рад без “хемије”

Ужичко село Злакуса, надалеко је познато као престоница грнчарије. Већ се вековима грнчарски занат преноси са генерације на генерацију у десетак породица, у овом месту. Једна од њих су Шуњеварићи. Мајстор Васо је посао научио од оца, а сада га преноси на своје потомке.

– Природно и здраво последњих година баш је на цени, па посла за добре грнчаре има све више – каже он и додаје да су злакуски мајстори ипак јединствени.

Саво наводи да је најтеже правити велике лонце од грнчарије, јер је за израду потребан читав дан.

– Упркос модернијим и лакшим техникама, калупима, јефтиним копијама, остали смо верни традиционалној изради, а показало се да квалитет има купце. Радимо на округлом точку, на ручни погон, користимо апсолутно природне материјале. Од пре четири године сертификовали смо наше производе, а све породице које су носиоци сертификације окупљене су у удружењу лончара “Злакуса”. Наши судови имају ознаку и печат који пре свега гарантују да је сваки предмет 100 одсто ручна израда и најважније да је направљена без било какве хемије, само од природних материјала, глине и калцита. Нема премазивања и боја. Можда ја у томе тајна тог посебног укуса.

Како објашњава, грнчарски занат изучава се читав живот. Неколико младих је шегртовало у радионици коју води са супругом, али се нису задржали.

– Посао иако је леп, није нимало лак. Да би неко могао сам да ради, потребно је бар годину дана да проведе у радионици. Први део посла који мора да се савлада је припрема материјала и тачне мере које ће учинити да се добије готово вечан производ. Глина коју користим, копа се у селу Врањани код Пожеге, а мешам је са каменом који се зове “врста”. Важан је однос ова два састојка, као и количина воде која се додаје. Када се замеша одговарајућа смеса, иде на точак на такозвано суџуковање, зидање посуде слој по слој. Након завршетка обликовања, предмет се суши, додатно обрађује и на крају пече у пећи на 770 до 800 степени – каже мајстор Шуњеварић.

Највећа до сада направљена посуда лонац за купус од 500 литара

Како саговорник објашњава, може месечно да изради 50 таквих ручно рађених земљаних посуда, ћупова, сачева, пекача, шерпи, тањирача, котлића, звона…

– Најбројније муштерије су домаћинства, а значајни купци су и етно ресторани. Највећа посуда коју сам израдио је лонац за купус од 500 литара, наменски за манифестацију купусијаду. Веома велике и захтевне су украсне амфоре – каже Саво и препричава случај када је за ресторан на Копаонику, лепе направљене нове тањире морао да излупа и окрњи да би изгледали онако како је муштерија тражила за свој етно ресторан.

Остали верни традиционалним техникама израде

Мајстор Саво нема другу рекламу, осим од уста до уста, а посуде из њихове радионице стигле су у све земље у окружењу, широм Европе, па чак и до Флориде. Мора да се наручи најмање месец дана унапред, јер сама израда дуго траје, а потражња је велика.

– Најтраженији су лончићи и сачеви чија је цена у просеку 3.000 до 4.500 динара, док се доста пазаре и већи лонци за свадбе, који коштају око 20.000 динара. Пекачи су око 12.000 динара. Најтеже је направити огромне лонце, јер је за то потребан читав дан. У сваком случају, грнчар не може да се обогати, али од свог посла може лепо да живи – закључује Саво.

Илустрација: Највећи мајстори грнчарства углавном настављају породични посао

Грнчарија је на цени, а за почетак посла потребно око 8.000 евра

Грнчарство је у фамилији Фуруновић са Косова и Метохије већ седам генерација. Почетком двехиљадитих Бранислав се са породицом доселио из околине Приштине у Београд, где је од тада традиционални посао наставио у својој радионици у насељу Миријево. У послу му помажу ћерка Вања (22) и син Лука (17).

– Постоје и школе и курсеви, али ја сам одрастао с грнчарством у свом дому и учио сам тај занат од малих ногу. Данас је овај занат посебно на цени. Некада сам производе носио на пијаце, вашаре и сајмове, а сада ми таква реклама и не треба. Муштерије долазе до мене по препоруци, па су нам пуне руке посла – каже Бранислав.

Бранислав истиче да су му највеће муштерије хотели, ресторани и етно села

Слаже се да је добра смеса први корак без кога се не може наставити даља обрада грнчарског предмета. Сматра да она није увек иста и да зависи шта се од ње израђује, као и да сваки мајстор има свој тајни састојак. Не спори да је за овај уметнички занат потребан таленат, али да су рад, марљивост и добра организација пресудни за успех. Да би се покренуо овај посао, међутим, осим вештине потребна су улагања од око 8.000 евра.

– Неопходне су пећи, машина за млевење, точак, ситан алат за сечење, обликовање, декорацију, као и материјал од ког се израђују предмети. Кроз моју радионицу прошло је двадесетак ученика. Цена часа код мене је 3.000 динара, а да би могао да крене сам у израду првих предмета, довољно је око 30 часова – каже саговорник и додаје да уз све остало, онај ко се одлучи да му грнчарство буде посао, треба да буде спреман да по читав дан седи за точком.

Дневно и до 300 предмета од грнчарије

Према његовим речима, може дневно да изради и до 300 предмета, међу којима су и најмањи, попут пепељара, ваза, чинија. Највеће муштерије Грнчарије Фуруновић су ресторани, хотели и етно села. Места која гаје дух српске традиције, желе да сервирају храну и служе госте из оваквих судова, па у мајсторску радионицу у Миријево стигне поруџбина за комплетно опремање детаљима, есцајгом, па чак и судовима за припрему хране.

– Направио сам два огромна украсна ћупа, висока 1,7 метара. Цена им је рецимо била по 700 евра. Захтевна је била и израда огромног грба Београда за ресторан у Русији – присећа се највећих изазова у каријери.

– Неке предмете на крају и премазујемо глазуром, оцртавамо, осликавамо и украшавамо – каже саговорник и закључује да се нада да ће син и ћерка наставити да уче посао у радионици. У оваквим временима, најбоље је имати занат у рукама.

Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/9483653/grncarija-nikad-trazenija-a-cene-pozamasne

ФОТО: Facebook/ Туристичка организација Србије