Златне руке Миладина Лекића

„Што оком види, од дрвета направи”, поносно кажу Златиборци за Миладина Лекића (42), народног вајара и дрворезбара. Мноштво скулптура он је направио за око две деценије стварања, углавном с изворним мотивима. Талентом, надахнућем и алатом (дрвеним чекићем званим бат, длетима, а и моторном тестером за веће фигуре) дрвету даје душу.

Мотиви са села
Миладин је посвећен стваралац, неретко ради по наруџбинама. Купци његових особених дрвених скулптура су власници етно-села, ресторана, угоститељских објеката, кућа на Златибору и широм Србије и других земаља. Од тог посла породицу издржава, а каткад уради и какав комад намештаја, иконе у дуборезу и друго.

Каже да инспирацију налази у непосредном окружењу. Само понекад у ликовима познатих, чешће у људима које среће свакодневно и мотивима села, тако да је с већином својих скулптура проживео део живота.

– Та изборана, али весела и поштена лица одувек су ме привлачила. Поред људских ликова резбарим и животиње. Тако сам и почео, прву скулптуру лава направио сам 1998. године. Од тада ми овај хоби постаје животни позив.

– Од мноштва урађеног можда ми је за рад била најтежа „Девојка змија”, њу сам оставио за себе. Купују људи оно што направим, хотелијери и угоститељи воле природан материјал и изворне мотиве. А купци су и туристи, они махом траже мање комаде. Сећам се да је бивши амбасадор Јапана у БиХ купио десетак мојих скулптура, а када му је пре неколико година истекао мандат долазио је код мене у Шљивовицу да се поздравимо. Том приликом рекао ми је да му је жао што не може да купи неку већу скулптуру, јер нема где да је смести – прича Лекић и наводи континенте где су стигла његова дела, којих можда једино нема у Африци.

Лекићев атеље могуће је видети на улазу у Шљивовицу крај пута који од Ужица води ка Мокрој Гори. Испред је високи дрвени Златиборац са шајкачом у народном оделу, уметникових руку дело, стајао као какав стражар и посматрао оне што овуда пролазе. У том радном простору, који је и галерија, било је и биће великих и малих скулптура овог јединог златиборског вајара дрвета наивца. Његов је материјал, а мотиви златиборски: дрво из овог краја орахово (најбоље се обрађује и најмање пуца), дудово (лепо патинира кад дуже стоји), храстово, шљивово, брестово.

Миладин је уметник постао, а у младости о томе није ни сањао. – По струци сам аутомеханичар. Две године сам, после школовања, поправљао кола у сервису „Новаковић” у Чајетини. Ни сам не знам колико сам „кршева” поправио, смучио ми се тај посао. Више ни под хаубу својих кола главу не завлачим – често је помињао.

Од пања настао лав
Као ђак лепо је цртао, али с уметношћу не иде лако код Златибораца. Ипак, једног дана 1998. нашао је некакав необичан пањ у свом дворишту, на лава га подсећао, па је узео кућно длето и кренуо да обрађује. Испало добро, тај први рад чува и не продаје. Затим је направио још неке дуборезе, иконе, понеког дрвеног сељака. Вртели његови родитељи главом на те мајсторије: – Ради нешто паметно од чега може да се живи, остави се тога – говорили му.

Није Миладин послушао. Видео да му дрворезбарење лежи, сасвим му се посветио. Ево већ деценијама ствара, прочуо се, галерију с атељеом отворио.

Сада је породичан човек, живи у Шљивовици са супругом Аном и синовима Михаилом (8) и Момчилом (6). Супруга Ана, рођена на Златибору, каже да јој прија живот на селу (док Миладин кроз шалу додаје да је то због тога што не живи са свекрвом, а и не држе стоку око које увек има посла). Шљивовица, село давно названо по доброј ракији, сада има и дечји вртић и сеоску школу, тако да Михаило (талентован за цртање) и Момчило имају своје вршњачко друштво.

Вајат и за пса Ристу
Уз Миладинову кућу протиче поток где се у лето освежавају на својој преграђеној плажи, а деци је направио и кућу на дрвету с тајним пролазом у поду, ватрогасном шипком за спуштање „у случају опасности”. Чак и њихов пас Риста има своју дрвену кућицу, у облику златиборског вајата.

Ера у центру Златибора
Човек и животиња су заједно на једној од највећих Лекићевих скулптура. Она краси центар Златибора, то је дрвени Ера кириџија с коњчетом, популарно назван „златиборски брзи воз”. Настала је 2013. у Лекићевом атељеу-галерији по давнашњој фотографији кириџије Тодора Удовичића Гајевића ужичког фотографа Илије Лазића. Миладину је било потребно око пет месеци рада и четири кубна метра храстовог и брестовог дрвета да направи те две фигуре, свака око два и по метра висока.

Лик патријарха у дрвету
Недавно је завршио и скулптуру патријарха Павла у природној величини. За два месеца рада, од ораховог дрвета.

– Одавно сам желео да урадим скулптуру патријарха Павла. Велики сам поштовалац његовог лика и дела, а посебан је изазов дочарати једну такву личност која је оличење духовности, скромности, доброте, интелигенције. Да ли сам успео, види се по мом раду – казује за „Магазин” Лекић и објашњава: – Најтеже је на скулптури дочарати лице, од израза до емоције. При томе, рад у дрвету доста је тежи и захтевнији од других техника, јер ту нема простора за неку поправку.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/470843/Zivot/licnosti/Sto-okom-vidi-od-drveta-napravi

ФОТО: Printscreen/ Телевизија 5 Ужице