Овакав сеоски туризам траже и страни и домаћи гости, нећете се покајати ако овде проведете одмор

O природним лепотама Рудна и целе рудњанске висоравни, удаљене осамдесет два километара од Краљева, писано је пре нешто више од једног века, чак и у првој  разгледници послатој из тог краја, 1911. године. Они који су тада знали за Рудно говорили су о здравој клими, чистим потоцима и изворима који су пресецали и улепшавали измешане четинарске, брезове и храстове шуме, затим чистом ваздуху,  гостопримству  мештана подголијског краја. Рудно иначе и поред јаке зиме која овде уме да ,,закове,“месецима има највећи број сунчаних дана, тачније 260, током целе године и то на просторима целе бивше Југославије. Тако је Рудно временом прозвано ,,ваздушна бања“. Водимо вас сликом и речима на Рудно. Етно домаћинство Шеклер било је зачетник сеоског туризма и након 35 година још више привлачи госте, повратнике и странце.

Пољопривреда, сеча и прерада дрвета, уз сточарство и производњу чувеног рудњанског кромпира,сира и кајмака деценијама је било основно занимање становништва. Овом трасом су пролазили и чувеки ,,дубровачки каравани“. Природне лепоте али и близина значајних културно-историјских споменика  средњевековне материјалне и духовне културе, пре свега  манастири  Студеница и Градац, као и Горња и Доња испосница Светог Саве, били су довољан мотив да свет дође на Голију, и дошли су!

Да бисте знали шта је рај на земљи и задовољство у души, морали бисте да посетите ,,Етно домаћинство Шеклер“ на Рудну у коме једна жена Милијана дуже од три деценије ради на томе да њени гости заиста буду задовољни, од знаних и незнаих, од амбасадора из земаља широм света, па до оних који и немају новаца за луксуз. И поред нанизаних година и даље препуна енергије, ведрог духа и искреног осмеха за сваког госта.Њена прича је почела давно, сасвим случајно, али је уз помоћ целе породице успела да ,,њено Рудно“ процвета.

,, Ту сам рођена, ту сам се удала и ту сам остала. Никада и нисам хтела да одем одавде .Од 1986. године се бавим овим послом. Имали сам само ову породичну кућицу и полако кренули и то случајно. Кад је једна госпођа из СУП-а из Београда са нашом рођаком свратила на кафу. Нашли ме у башти, ја копала, одмах оставим све, док смо пиле кафу, приставим ручак, седеле смо, ручале, све полако и кад су пошле, она мене одваја и каже: “Ви се мени, Милијана, као човек свиђате, а свиђа ми се и место. Да ли бисте хтели да ме примите са породицом на неколико дана, да платим и све како треба”? Рекла сам јој: “Зашто да не”. И тако смо кренули. И данас се само препоруком долази код мене. А жао ми је мојих гостију који долазе можда по 15, 20 година, а кад ме зовне, навикли да има места, а нема, много ми буде жао што не могу да их примим. Али, често госте шаљем у комшилук, постајемо пријатељи и то много значи свима нама“,  почиње причу наша Милијана, зачетник сеоског туризма на Рудну, а можда и у читавој Србији.

У једној заједници, вођени истим мотивима и циљевима, живе и раде, Милијана и Богољуб Боле Шеклер, њихова два сина, Борис и Драгољуб са Драгицом и Јеленом, својим супругама. У саставу етно домаћинства Шеклер, налази се етно ресторан “Бели багрем”, собе и шест брвнара капацитета 30 лежаја. Њени бунгалови, старе дрвене кућице, разигране су по широкој ливади,испред сваке дивно цвеће и дрвене лежаљке. За децу разнолики сардржаји од кућица, тободана, љуљашки, базена оних летњих па до ,,дрвених сауна буради,“ за зиму. У кућицама интернет, купатило, удобни кревети, постељина, тканице, везени чаршави, шта ко воли.

У централном делу летњиковац у коме пирка и кад температура пређе 30. подељак, а одмах поред тобоган, љуљашке и остали “реквизити”, направљени за децу.  Недалеко одатле је и ресторан Бели багрем у којем Милијана са њеним вредним сњама служи домаћу храну спремљену с душом, срцем и са много маште ,,лаки,“ доручак прављен специјалитетима овога краја, рудњанским сиром и кајмаком, производима од хељде, попут хлеба, пита, качамака, незаобилазне хељдопите и фантастично домаће кисело млеко, ручак уз обавезну посластицу и вечеру. Све од дрвета, у цвећу, као са неке слике, често с погледом на коња Малка, толико омиљеном и мештанима и гостима, да је готово маскота села Рудно. Ту је и незаобилазни Медо, пас најлепших очију, који вас одпрати до сваке кућице. Лети са децом се граби око лопте, зими око санки.

,, И данас ми је жеља, да живи село, да се задрже и млади и да уживамо овде сви заједно, да се дружимо са гостима. Овде је стварно ваздушна бања, одговара за здравље људи, за плућа, бронхитис, астму, крвну слику, природна вода, питка, изворска. Многи контролишу крвну слику кад пођу и кад се врате одавде и њихови доктори не могу да верују са колико бољом крвном сликом се врате са Рудна. Највише сунчаних дана у години имамо. Други смо у Европи по видљивости звезда, баш доказано да су најјаче руже ветрова у Србији код нас.Надам се да ће тако и остати и да ће ми се гости стварно осећати пријатно и добро и здраво. Волим кад видим да се гради, да се људи враћају. Нисмо ми конкуренција једни другима и не треба да будемо. Нас, да ти кажем, слога данас држи. Сутра , ако да Бог и деца ће да нам живе од овога.

А није ни чудо што се свакоме свиде Голија и Рудно. Заљубе се у овдашњу климу, питому висину од 1.100 метара, у људе љубазне, у храну преукусну, домаћу и здраву. Бог овде није штедо на ничему! Етно домаћинство Шеклер налази се близу Рашке, између два чудесна српска средњевековна манастира, Студенице и Градца, у срцу прве српске државе. Ако волите природу, ако волите да пецате мале али бушне речице ће вас својом чистином измамити, ако волите шетње и вожњу бициклом или модернисм квадовима имате обележене стазе.

Походили наше домаћине на хиљаде ,, познатих,, и “обичних” гостију од амбасадора, политичара, лекара, писаца, глумаца, студената, еколога. Највише породично и то већ деценијама. Разни људи долазе, разне ћуди, али се према свима односи са истим поштовањем. Било је и много анегдота.

,, Никад нисам госте одвајала, мени су сви гости исти и према свакоме се понашам исто. Свакоме хоћу да учиним, свакоме приђем питам да ли је све у реду, има ли довољно хране. Имала сам једну Францускињу гошћу, не зна српски, па њен муж преводи и каже ми да у Паризу имам продавницу ове хране, била би најбогатија жена на свету. Једне године дођоше из Малезије, њих 30. Некада је тешко да се споразумемо, не знаш језик, али наша храна и осмех говоре све језике.  Бивало и да  са гостима прошетам, кад се мало смањи посао, они кажу, Милијана данас ништа не куваш, данас ћемо да мажемо, идеш с нама! И одемо, обиђемо целу Голију.Одемо до водопада и на врх Радочела на 1.643 метра се попнемо и одемо до Градца, до Петрове цркве, најстарије на Балкану, Ђурђевих ступова, Сопоћана, Студенице, све живо ми обиђемо. И гости се одушеве. Толико пута сам испричала ове анегдоте али да овде уживате морате да дођете. Сваке године овде се одржавају и ликовне колоније, неке школе, такмичења у спорту, у Студеници књижевне вешери. Сви они осликају, опишу, имаш сад на овим мрежама све да видиш и да чујеш. Али треба да доживиш Рудно и кад огреје и кад завеје, кажем ти увек је лепо“.

Милијана и њене колеге којих сада има десетак, озбиљних етно газдинстава нису отишли већ обновили или се вратили на дедовину попут Слађе Миликић, држе до традиције, до култа градње и опхођења. Видим озбиљно ничу кућице и куће, питам за мишљење да не буде превисе, да се не наруши мир овог раја.

,,Ми смо против хотела и то стално говорим. Помозите сељаку, подстакни га мало да крене, а не увек сељак да буде преварен. Има људи који су завршили факултете и вратили се, зашто не би наставили да раде овде? Е, тако ће да нам живе села. Ако се сеоским туризмом баве људи по селима. То је сеоски туризам. А ти направиш хотел и шта све после уз хотел дође. Нема ту живота. Нисам за то и мислим да су и сви моји Рудљани против хотела. Нећемо те забаве и ноћна лудила, људима је доста свега. Хоће мир и одмор, хоће добар лежај, добру храну, добру воду, добар ваздух. То све имамо, па зар да растерамо народ који смо овде одомаћили они су из ,,џунгле,, побегли!,,

 Сеоски туризам и уживање у етно домаћинствима широм Србије постаје све траженије и популарније. Градска врева, брз темпо живота, гужва на разноразним монденским дестинацијама али и здрав начин живота и мир који постоји само у сеоским срединама допринели су да сеоски туризам буде све популарније одредиште, како за странце тако и домаће госте.  Када се послажу оваква богатства, онда и не чуди што је овај, као туристички крај, био познат и пре 100 година. Људи презасићени гужвама и радом траже излаз у миру и тишини нетакнуте природе.

,,Једном када дођу, наши гости се враћају по три четрири пута годишње, што и јесте формула бављења сеоским туризмом. Рудно представља идеалан простор да се људи опусте, осећају као код куће, да плеве башту, скупљају дрва, да возе трактор, беру плодове, здраво се хране, сакупе плодове те уз моју помоћ припреме зимницу, и кроз квалитет онога што им ми нудимо постајемо врло значајан део њихових живота. Наши здрави производи, ваздух, амбијент, и сигурно љубазност допринели су да је капацитет попуњености у току летњих месеци 100%, и да се кревет мора резервисати месецима унапред.  Без обзира на годишње доба, гостију има преко целе године и не зна се када је лепше.,,

 Наша вредна домаћица Милијана, добитница је признања „Цвет успеха за жену змаја“ из 2015. и победница првог РТС-овог серијала „Кухиња мог краја“ из 2017. али и многих других признања. Ипак је каже уз широк осмех њена највећа награда пет њених принцеза –унука. Прозвана је ,,Жена змај“ али како скромно каже најдража су јој она од бројних гостију који су походили њихово газдинство. Како смо чули неки су купили парче рудњанске груде и сада постали њихове комшије, неки се упуштају и у причу сеоског туризма. Милијана је многима за ово време постала пријатељ, а колико цене њен карактер, љубазност и пре свега људскост некима је постала постала кума. У овим крајевима још увек важи пословица ,,Бог на небу,  на земљи кум“ због чега наша саговорница, њена породица али и сви домаћини рудњанске висоравни заслужују чисту десетку.

 

Соња Цветковић