Камилица (Matricaria chamomilla L.) има бројна лековита својства која су позната још од античких времена. Према списима Диоскорида и Плинија, камилица је била најважнија лековита биљка тога времена. Код старих Египћана, Римљана и Грка користила се за лечење многих стања. На пример, у Египту је коришћена за балзамовање тела покојника, док су је у Грчкој користили пре свега због благотворног дејства на органе за варење. Стари Египат је постојбина камилице и верује се да је била посвећена сунцу. У једном старом енглеском часопису камилица се спомиње као једна о девет светих биљака.

Делује антисептично и противупално на инфекције или упалне процесе на кожи, слузокожи уста и грла или слузницама дисајних органа, органа за варење или урогениталног система. Блага је и може да се користи дуго времена. Може да се пије и у комбинацији с другим лековитим биљкама, па улази у састав многих мешавина чајева за лечење запаљења мокраћних кaнала, реуматизма, нервних стања, вишка киселине у желуцу, итд.

Има велико преимућство што није отровна ни шкодљива. Данас нема ни једне фармакопеје у свету која не прописује цвет камилице као обавезну дрогу коју мора имати свака апотека.

Чај од камилициног цвета је један од најпознатијих и најомиљенијих лекова. Ублажава болове и грчеве, регулише столицу и лечи желудац. Добро је средство за испирање грла и уста. Прање главе чајем од камилице јача корен косе. Иначе, чај од камилице је једино средство које се у одређеној количини може дати и новорођенчадима. Камилица делује и споља и изнутра, па се користи и за лечење опекотина, рана, чирева, за клистирање.

Употребљава се и у лечењу неуралгија, код малокрвних људи, код жена пре менструације, за интелектуалце који су преморени, код главобоље и у току грипа.

Ова биљка се среће широм Европе и Азије. Унесена је у Северну Америку и Аустралију. Расте као коров на различитим типовима земљишта, слатинама, ораницама, пашњацима, поред путева, пруга, око кућа. За развој захтева умерено влажну и топлу климу. Успева како у равничарским, тако и у планинским пределима до 1.000 метара надморске висине.

У народу је позната под различитим именима: бела рада, бела саса, бувља трава, царев цвет, гамелица, горчак, јармен, камилава, камонила, лепа ката, љутић, тетрица, титрица, матерњак, прстењак, рамен, раменак, здравић, жабљак, итд.

Ова једногодишња биљка израсте и до 60 сантиметара висине, а најпознатија је по цветовима карактеристичног мириса. Цвета од краја априла до почетка октобра.

У народној медицини као лековита сировина користи се цветна главица и етарско уље. Од биолошки вредних материја садржи етарско уље, горке материје, танине, смоле, флавоноиде, кумарине, органске киселине, итд.

Данас постоје разрађене технологије гајења ове биљке на пољопривредним површинама, а тиме је дивља камилица мање интересантна него што је то раније била. У Србији гаји се на око 1.000 хектара, а највише у Банату. Због изузетног значаја за здравље камилицу треба гајити, усавршавати и побољшавати квалитет свих савремених агротехничких и агробиолошких мера. Камилица је један од најважнијих артикала на светском тржишту лековитог биља. Највећи светски произвођачи су Аргентина и Египат.

Данас, камилица има широку примену у фармацеутској индустрији за производњу великог броја лековитих, хигијенских и козметичких препарата, који се примењују као блага и пријатна средства против упала коже и слузокоже, при лечењу рана, чирева, опекотина, итд.

Фото:

https://www.freepik.com/

Извор:

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/534550/zdravlje/kamilica-lekovito-bilje