“Традиција која не бледи: Љубав према буњевачкој ношњи из генерације у генерацију”

Да ли је Дужијанца најлепша манифестација буњевачких Хрвата тешко је доказати, али оно што је неспорно је то да је у њену организацију укључено много више људи него у било који други догађај. Међу бројним ентузијастима и љубитељима народних обичаја издвајају се Весна Човић и Хелена Штрбо, мајка и ћерка из Суботице, које своју љубав према буњевачкој ношњи шире тако што је облаче за сваку Дужијанцу, као и бројну другу децу и младе, за све догађаје везане за ову манифестацију. Облаче искључиво своју ношњу, коју имају у великом броју и у разним врстама и величинама. Само ове године су обукле скоро 200 особа за Такмичење рисара, сеоске дужијанце и централну градску. И не само што су их обукле, већ припремају и пеглају сву ту ношњу цело лето! Наводе да то воле и кад год их неко упита за ношњу, свима кажу: »Имамо, дођи«.

Отунчица стара 120 година

Љубав према ношњи код обе се родила у првим годинама живота, када су је први пут носиле; са три и по и четири године. Од тада им је, кажу, тешко замислити Дужијанцу, а да нису у буњевачкој ношњи. Педесетогодишња Весна истиче да се до сада није обукла само на три Дужијанце, не рачунајући првих неколико када је била беба, те да у младости није ишла ни на море како би могла да се обуче и за ђурђинску (одакле је рођом) и за градску. Истиче да је највише волела да носи тамноплаву породичну отунчицу на коју је и данас веома поносна и захвална прецима што су јој је оставили. »Ту отунчицу чувам више од свега, нажалост више не може да се носи, материјал се од старости распада, али је јако чувам. Стара је 120 година и то је најстарија породична ношња коју имамо. Наследила сам је са мамине стране, од породице Стпић, прадачно Швабових«, прича Весна. Да несебично даје своју ношњу другима, Весна је научила од своје маме Иванке Човић и мајке Марте Стпић. »Мајка Марта је на салашу у Ђурђину много њих облачила у ношњу за Дужијанцу и давала им своју. Јако је то волела, што је пренела и на моју маму, а она на мене. Мама кад се удала и дошла у град, исто је тако облачила друге, родбину, и из наше куће је увек ишло бар 20-ак младих у народној ношњи на Дужијанцу. Помагала сам јој и ја у свему томе, као што мени сад помаже Хелена, и тако се та љубав преноси с колена на колено код нас. Мама сад има 80 година и више не може пеглати и шити, али и даље нас гледа како радимо – и критикује«, смеје се Весна.

Не планирамо стати

Колика је љубав према ношњи у овој породици, доказује чињеница да су Весна и Хелена сада озбиљне колекционарке буњевачке народне ношње. Кажу, могу одједном обући преко 80 особа. Имају ношњу свих врста и величина, и мушке и женске.
Најстарије и највредније су наследиле од породице, део старог што имају су и купиле, а сада већ кажу како имају много и нове ношње јер сваке године нешто сашију, и не планирају стати. »Ношњу сам наследила од породице Стпић, Човић, Бајић, Скндеровић, Јарамазовић и Шарчевић. Имам велику фамилију. Код нас се ништа не баца, сваки комад старог материјала искористимо за нешто. На пример, од бакиног венчаног руха смо направили мушки прслук. Пре је мама шила док је могла, а сада имамо кројачицу коју плаћамо. Хелена је пре неколико година купила од једног Суботичанина сукњу и прегачу од праве лионске свиле која је с краја XIX века. Пуно ју је платила, али то за нас нема цену. Стално нешто ‘цунјамо’, сваке недеље идем на Бувљак и тражим старе материјале, старе јастучнице, старе мараме итд.«, каже Весна и додаје како свака њихова ношња има своју причу. »Велика жеља ми је била да имам ћурдију по моделу какву су носиле моја мама и тета на Дужијанци ‘70. када је поворка ишла од Хиподрома. Тада су за њих шивене две ћурдије које се чувају у Буњевачком колу, а ја имам своју код куће. Њена израда је трајала четири године, што због организације што због финансија, требала сам набавити лисичје крзно, доћи до кројача у Кули итд. Имамо и много старог шлинга који су шлингале још моје прабаке када су себи правиле штафир већ са 12-13 година. Без обзира на конфискацију, то је остало у нашој породици, што ми је јако драго«, истиче Весна.

Опус ношњи

У својој колекцији Весна и Хелена имају од ручних радова ношњу са шлингом, толедом и златовезом; комплете свила, отунчице, прслуке, ћурдију, сефире, пикете, канфасе и паје, што је све за жене. За мушкарце имају кажу све, од шешира, кошуља, прслука свилених – радних, чакшира, гаћа, чизама па до шалова и зимских капута. Колики је опус буњевачких ношњи Весне и Хелене говори чињеница о месту где их складиште. »Имамо три гардеробна ормара од по 3,5 м који су пуни ношње, два долафа с по четири фиоке пуне ношње, два огромна метална ковчега који су пуни белога, гаћа, кошуља, подсукњи и још један ормар зимске ношње, капута итд.«, прича Весна. Ипак, Хелена наводи како поред свега што имају, увек нађе нешто што им фали. »Гледам старе фотографије или књиге где су слике ношњи и када видим да нешто немамо, потрудимо се да набавимо или сашијемо. Тако смо недавно мајка Иванка и ја комплетирале сукно с пуним везом које ми је дала једна стара жена. Требало нам је четири месеца да то урадимо, а везле смо наизменично. Јако ми је драго што сам купила стару лионску сукњу и кецељац и велика ми је жеља да нађем и горњи део па да имам комплет лионску свилу – то ми сад недостаје«, прича Хелена. Иако су дужијанце прошле, код Весне и Хелене већ се кују планови за следећу годину. Показују ми нове материјале који ће бити ушивени у ношњу и хвале се да ће следеће године обући још више људи.

Извор: https://www.hrvatskarijec.rs/vijest/8545/Staro-naslijedile,-novo-sasile/