Све сабље краља Александра

Принц Александар Карађорђевић је први официрски чин (потпоручника), с правом ношења официрске сабље, добио 28. марта 1909. године. Све до стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца, без обзира на то што је у међувремену постао регент, врховни командант војске, а од 30. септембра 1918. и генерал, принц је све време носио своју прву, стандардну пешадијску официрску сабљу М1870.

Као краљ Југославије, све до смрти 1934, опасивао је нову сабљу М1920, коју су носили сви официри без обзира на чин. Но, током живота, Александар је добио бар три сечива од захвалног народа и војске. Прво даровано оружје примио је након победоносног завршетка балканских ратова.

Дар од престонице

Београд је припремио свечани дочек с фронта Прве армије и њеног команданта, престолонаследника Александра. Штаб армије је из Скопља на станицу у Топчидеру приспео 24. августа 1913. године. Свечана поворка кренула је у тријумфални марш к центру града. На крају Шумадијске улице (Булевар ослобођења), код Славије, био је подигнут цветни славолук под којим су представници владе, Скупштине, града Београда, војске и народа, с нестрпљењем очекивали долазак победничке војске. У 8.45 часова, на челу колоне, појавио се престолонаследник, коме је председник београдске општине Љубомир Давидовић предао сабљу са златним балчаком и сребрном канијом и сечивом. На њој су биле урезане речи: „Свом јуначком престолонаследнику – Београд”, а затим имена места где су се све важније битке у турском и бугарском рату водиле, с годинама 1912. и 1913. У поздравном говору, Давидовић је рекао: „У знак захвалности, Београд Вас моли да примите, Височанство, ову сабљу… Нека она никада не сине без потребе, а кад сине, нека се никад не поврати у корице без части за Ваше Височанство, без славе за српско племе.”

У суштини, радило се о парафрази девизе на сечивима европских средњовековних мачева: „не вади ме без повода – не враћај ме без части”. Нажалост, до данас није сачувана не само ова сабља, него ни њен прецизнији опис.

Илустрација: У Музеју на Опленцу чувају се бројни експонати везани за краља Александра

Прича о другом оружју смештена је у период Великог рата. Сам чин везан за оружје које је тада подарено Александру можда више говори о популарности коју је Србија у то тешко време уживала у целом свету. Регент се, наиме, у пролеће 1916. из Солуна упутио у посету Француској и Британији. У Лион је стигао 21. марта, а одсео је у хотелу „Насионал”. С председником Поенкареом и генералом Жофром 25. марта посетио је Западни фронт у зони Арагона и код Вердена. Све време посете посебно се интересовао за судбину наших ђака и студената који су се овде школовали. Александров пут пратили су сви светски медији. Тако су њујоршки „Сан” 14. маја, а петроградска „Нива” 19. новембра 1916. забележили детаље посете и, уз цртеж оружја, објавили да је у питању „почасни мач, рад париског јувелира Андреа Фализа, подарен српском краљевићу Александру од омладине која се школује у Француској. Балчак мача израђен је од злата, у виду српског сељака који дави три уплетене змије: Немачку, Аустроугарску и Турску. Истовремено, ногама гази четврту – Бугарску”. Илустрација објављена у свим значајнијим светским листовима настала је на бази фотографије коју је током Александрове посете Паризу снимила агенција Матилде Рол. Фотографија се и данас чува у електронској збирци „Галика” Француске националне библиотеке. Забелешка на негативу потврђује да је мач дизајнирала чувена француска јувелирска кућа „Браћа Фализ” (Андре, Пјер и Жак Фализ). Иста радионица је још 1904. израдила краљевске регалије за крунисање Петра Првог Карађорђевића, а код „Браће Фализ” је Краљевина СХС наручила и дијадему, која је поклоњена краљици Марији на дан венчања с Александром, 8. јуна 1922. године. Када је у питању „мач српског принца”, сасвим је могуће да се радило о наруџбини „Српског универзитетског батаљона” (Bataillon universitaire Serbe) из Жуареса. Но, и судбина овог раскошног оружја данас је непозната. Чак и у извештају о повратку престолонаследника на Крф, 25. априла 1916. године, „Велика Србија” не наводи овако значајан поклон.

Принц – регент Краљевине СХС је 19. септембра 1920. стигао у прву званичну посету Сарајеву, а дочекао га је председник обласне владе, др Милан Сршкић. У Официрском дому, 21. септембра, Александру су, испред делегације од око 70 житеља Мостара, председник мостарске општине Смаил-ага Ћемаловић и први председник босанско-херцеговачке владе Атанасије Шола предали „скупоцену сабљу коју су Мостарци нарочито за овај моменат спремили”. Према протоколу, сабљу је регенту требало да уручи легендарни писац и председник Српског одбора Алекса Шантић, али, због болести, био је спречен да присуствује свечаности.

Занимљиво је да постоји више верзија о самој изради сабље. Према савременој штампи, али и породичном предању, израда сабље украшене златом, сребром и брилијантима поверена је мостарској породици Додер, краљевским дворским лиферантима, власницима златарске радње „Браћа Додер” и Фабрике металне и сребрне робе „БРДО”. Балчак и каније сабље дизајнирали су и израдили Никола, Ђорђе и Владимир Додер, док је сечиво набављено у Бечу. Према другој верзији, Срби у Босни и Херцеговини су још након балканских ратова, 1913. године, планирали да Александра, у знак родољубивих осећања, дарују сабљом. Иницијатива је потекла од Косте Костића, једног од покретача листа „Народ”. Но, избијање Великог рата спречило је реализацију ове идеје. Након рата, када се пронела вест о Александровој посети Сарајеву, др Урош Круљ је подсетио свог предратног политичког саборца Косту Костића да би „сад могли остварити оно, што (је) давно предлагао, да (се Александру) као поклон Мостараца даде израдити једна лепа сабља у каквом старинском стилу (димискију) с урезаним именима свију великих бојева и победа (места и датум) задњих ратова за ослобођење 1912–1918”. Чланови Одбора за дочек, Коста Костић, Салко Баљић и Цвитан Спужевић, били су аутори нацрта, док је израда сабље поверена власнику бечке фирме „Карл Радницки”. Невоља с овом верзијом је у томе што аустријски медаљер Карл Радницки (1818–1901) у време израде сабље није био жив, а и његов нећак, члан бечког Клуба визуелних уметника „Стари свет”, каменорезац и гравер Карл Радницки (1855–1920) преминуо је управо 1920. године.

Осим тога, млађи Радницки се иначе није бавио крупном пластиком.

Илустрација: Сабља је рад чувене бечке златарске радње „Мејерхофер и Клинкош”

Раскошна и луксузна

Коначно, 1991. године кустоси београдског Музеја примењене уметности изнели су претпоставку да је сабља рад чувене бечке златарске радње „Мејерхофер и Клинкош”. Фирма породице Клинкош датира још из 1797. године. Када се један од наследника, Јозеф Карл Клинкош, 1831. године, удружио с металским радником Стефаном Мејерхофером, радионица је добила назив „Мејерхофер и Клинкош”. Но, Мејерхофер се 1869. повукао из посла, а наследници Карла Клинкоша су 1918. комплетну производњу продали Круповом концерну. Тако је у време израде сабље за регента Александра постојао само Крупов бечки погон „Ј. Г. Клинкош АД”, који је одавно напустио израду луксузне робе од племенитих метала. Могуће је да је кустосе београдског музеја завела чињеница што је код „Мејерхофера и Клинкоша” кнез Михаило Обреновић 1862. године наручио ништа мање раскошну сабљу као поклон румунском кнезу Александру Јоану Кузи. На дамасцираном сечиву сабље подарене Александру ецован је натпис „Краљевићу Ослободиоцу / Вјерна Херцеговина 1920”, док су на канији угравирани називи места свих значајнијих битака српске војске током ратова 1912–1918.

Александар, а након његове погибије Петар Карађорђевић, све до 1941. године изузетно су ценили сабљу; она је, практично, увршћена у крунске инсигније, а носили су је само у најсвечанијим приликама или током позирања за официјелне портрете.

Једина сачувана

Сабља, рад чувене бечке златарске радње „Мејерхофер и Клинкош”, до напада Немачке на Југославију, 6. априла 1941, чувана у дворској капели на Дедињу. Већина краљевских инсигнија је пред најездом окупатора, наводно, склоњена у манастир Жичу. Но, Вермахт је средином 1941. претресао, а у време борби око Краљева, 10. октобра 1941, и бомбардовао Жичу. У сваком случају, Немци су оружје с другим драгоценостима краљевског дома уредно евидентирали и склонили у Бели двор на Дедињу. Тако остаје нејасно да ли је сабља уопште била пренета у манастир па су је Немци пронашли или је све време почивала у Београду. Након ослобођења и конфискације имовине краљевске породице, 2. августа 1947, Министарство културе ФНРЈ сабљу је предало на чување Народном музеју у Београду. Оружје је, уз остале предмете, запаковано у сандук бр. 23, смештено у археолошки депо музеја и – заборављено готово пет деценија. Тек почетком деведесетих година 20. века сабља је поново „откривена” и изложена јавности. Данас се налази у Фонду краља Петра I Ослободиоца на Опленцу и практично је једина сачувана сабља краља Александра.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/455524/istorija/sablja-kralj-aleksandar