Ни мањег села, ни више гостију

На двадесетак километара од Ваљева и толико од Лазаревца или за четрдесетак минута вожње од Београда, стиже се у село Маркова Црква, по броју домаћинстава најмање у општини Лајковац. Захваљујући слози и залагању мештана, месне православне цркве успели су у жељи да у ову колубарску питомину чистог ваздуха, мира и тишине доведу у посету госте из многих крајева.

Најпре је обновљена дотрајала православна црква посвећена Светом великомученику Димитрију која датира још из 1560. године. Уз цркву је изграђен и парохијски дом. У помоћ је притекла и општина Лајковац, Рударски басен „Колубара” из Лазаревца, Епархија ваљевска и мештани села. Уређено је и старо сеоско гробље где је својевремено снимано и првих шест епизода ТВ серије „Вук Караџић”.

Недалеко од цркве изграђене су и собрашице, а у току су радови на уређењу етно-парка који ће бити ограђен плотом како се то и некада радило.

Протојереј ставрофор Мирослав Иванковић каже да му велику помоћ пружају и штићеници казнено-поправног завода за осуђене малолетнике који под вођством Кристијана Ђујића, запосленог у заводу, често бораве у посети цркви и помажу у пословима уређења.

Илустрација: Посебна атракција је воденица која ради пуном паром

Уз сок од зове и проју

Велику пажњу посетилаца привлачи и воденица поточара на реци Топлици која већ деценијама, дању и ноћу, меље жито на два камена жрвња. Воденицу је, након Другог српског устанка, још 1818. године откупио од Турака поп Сретен, чији наследници су угледна породица Сретеновић, која је наставила традицију млевења жита на оригиналан начин, чак и у најтежим временима.

Дипломирани економиста Томислав Сретеновић одлучио је након смрти оца Милана да се врати у село и преузме бригу о раду воденице и унапреди њен рад. Најпре је у многим крајевима некадашње Југославије трагао за семеном старих аутохтоних сорти житарица, посебно кукуруза, спелте, голозрног овса… Трагање се исплатило. Пронашао је сорту црвеног кукуруза, белог и жутог осмака и других житарица. Семе је стрпљиво репродуковао на свом имању, а онда се определио за органску производњу на више од шест хектара своје очевине. Сада у својој поточари производи хлебно брашно које је познато по својој хранљивости и лековитости, а и укус брашна добијеног испод камених жрвања је посебан.

Купаца има са свих страна па Сретеновић не стиже свима да удовољи. Али стиже да сваког госта послужи неким освежењем, пре свега соком од зове и лимуна, коприве и других биљака. Оваква производња му је донела признања једног од најбољих произвођача органске хране у југоисточној Европи.

Популаришући идеју о органској исхрани наш домаћин већ подуже време организује викендом креативне радионице на тему припремања хране од добијеног брашна. Предавачи су познати стручњаци и нутриционисти. У пространој радионици доминира велика фуруна на дрва у којој се на лицу места пеку производи од брашна из воденице.

Нашем саговорнику у помоћ је притекао и Миладин Бојичић, из суседног села Пепељевац, који је годинама живео и радио у Умагу. У радионици се посетиоци обучавају како да производе народни квасац, бесквасни хлеб, тајин – „војнички хлеб”, проју од црвеног кукуруза, качамак, гибаницу са сремушем.

Илустрација: Преукусна проја направљена од брашна самлевеног у воденици

Кад се кумови сложе

На стотинак метара од Сретеновићеве налази се и Кумова воденица. Двојица кумова, Славко Јовановић и Милан Павловић, пре неколико година купили су дотрајалу воденицу. Уз помоћ мештана и својим радом успели су да је обнове и оспособе за рад. Уз њу је изграђен и базен за купање и остали садржаји за најмлађе, ресторан у етно-стилу, дрвене кућице за одмор.

Захваљујући свему досад урађеном у ово малено колубарско село које је већ почело да упија боје јесени годишње дође и по неколико стотина љубитеља природе. Многи мештани су се такође обрадовали јер сада могу своје производе, посебно млечне – по којима су познати, да продају такорећи испред своје куће. Порасла је и заинтересованост многих да овде купују плацеве и граде објекте за одмор.

Велика потражња за спелтом
Посетиоци од воденичара Сретеновића све више траже брашно од спелте. У разговору за „Магазин” Сретеновић наводи да је спелта стара житарица која се у људској употреби налази више хиљада година. Она је настала много пре данашњих сорти пшенице, највероватније укрштањем одређених врста траве и природном селекцијом на територији јужног дела Кавказа.

 

Илустрација: А, храна здрава и органска

Ваљарица без посла
Као пратећи објекат воденице постоји и ваљарица, по некима засад једина у Србији. Иако је у исправном стању, она не ради. Некада се она користила за ваљање вуне од које се добијало сукно које је коришћено за израду одеће. Својевремено сукно је било у масовној употреби јер су, пре свега, сеоском и сиромашном становништву били недоступни други скупи материјали. Оно се користило за израду мушке одеће, гуњева, копорана и панталона.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/573465/putovanja/selo-malo-goste-dovelo