У Му­зе­ју Хер­це­го­ви­не ви­де­ли смо и ма­ке­ту ти­пич­не ка­ме­не хер­це­го­вач­ке ку­ће с кра­ја 19. ве­ка, са кро­вом, али и кре­ве­ти­ма од ка­ме­на, пра­вље­ним за спа­ва­ње та­ко да у вре­лим лет­њим да­ни­ма под кр­ше­ви­тим Ле­о­та­ром не би би­ло пре­то­пло. На њих се, ка­жу ку­сто­си, ста­вља­ла сла­ма­ри­ца ра­ди удоб­но­сти, а и да зи­ми не би би­ло сту­де­но то­ком но­ћи. Ову ма­ке­ту на­пра­вио је Ти­хо­мир Ки­јац кра­јем де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка и ов­де је ку­ћа при­ка­за­на у при­род­ној ве­ли­чи­ни.

„Ма­ла, јед­но­став­на ка­ме­на ку­ћа, пре­кри­ве­на сла­мом, с дво­ја вра­та и ма­ле­ним про­зо­ри­ма ка­ко сун­це и зи­ма не би у ку­ћу про­ди­ра­ли, али зна­чи и са ма­ло све­тло­сти – би­ла је хер­це­го­вач­ка ку­ћа с кра­ја 19. и по­чет­ком 20. ве­ка. Ове аутен­тич­не нај­ста­ри­је ку­ће да­нас је мо­гу­ће на­ћи у тре­бињ­ском се­лу Уви­је­ћи и по­не­ку у се­лу Се­дла­ри. Баш та­ко из­гле­да­ле су пр­ве стам­бе­не је­ди­ни­це у ди­нар­ском под­руч­ју, али хер­це­го­вач­ке из­два­ја ка­мен као пре­по­зна­тљив ма­те­ри­јал. Ина­че, пре тог раз­до­бља, ку­ће су гра­ђе­не на кру­жној осно­ви и ни­су би­ле на­лик овим че­тво­ро­у­га­о­ним  ку­ћи­ца­ма”, при­ча­ју ку­сто­си му­зе­ја.

Ет­но­лог у тре­бињ­ском му­зе­ју Бо­жа­на Ђу­зе­ло­вић об­ја­сни­ла је и пи­са­ла о то­ме ка­ко се од­ви­јао жи­вот у кр­ше­ви­тој Хер­це­го­ви­ни 19. ве­ка и ка­ко је хер­це­го­вач­ка ку­ћа оп­ста­ја­ла го­ди­на­ма као дом ви­шеч­ла­них по­ро­ди­ца за­хва­љу­ју­ћи уме­ћу хер­це­го­вач­ких мај­сто­ра град­ње.

„Два ка­ме­на кре­ве­та ти­пич­на су за скром­ни хер­це­го­вач­ки ен­те­ри­јер с кра­ја 19. и по­чет­ком 20. ве­ка. Док су се у оста­лим ди­нар­ским кра­је­ви­ма ко­ри­сти­ли дру­ги ма­те­ри­ја­ли по­пут др­ве­та и сла­ме, Хер­це­гов­ци­ма је би­ло у по­чет­ку удоб­но да спа­ва­ју на ка­ме­ну. Да­нас у ша­ли ка­жу да је њи­ма ка­мен ме­кан”, ка­же са­го­вор­ни­ца.

Ка­ко је у јед­ној про­сто­ри­ји на два ма­ла ка­ме­на кре­ве­та спа­ва­ло и по де­се­то­ро чла­но­ва јед­не по­ро­ди­це, да­нас је те­шко и за­ми­сли­ти. „Сви би они не­ка­ко и не­где про­на­шли сво­је ме­сто. На ка­ме­ним кре­ве­ти­ма спа­ва­ли су углав­ном нај­ста­ри­ји чла­но­ви, а они су ’уве­ли’ вре­ме­ном сла­ма­ри­це ка­ко би им би­ло удоб­ни­је. Они ко­ји ни­су ста­ли на кре­вет, мла­ђи, спа­ва­ли би на по­ду око­ло”, до­да­је.

Вре­ме­ном, због по­тре­бе за ве­ћим про­сто­ром, ку­ће су се ши­ри­ле, нај­пре хо­ри­зон­тал­но, а по­том и вер­ти­кал­но. Та­ко су на­ста­ле дво­спрат­ни­це, да­нас обе­леж­је Тре­би­ња. Због кра­шког под­не­бља на­ста­ју ку­ће ’на ће­ли­цу’ ка­ко ов­де ка­жу, гра­ди се изба или по­друм у ко­јем су пр­во др­жа­ли сто­ку, али и све на­мир­ни­це ко­је се чу­ва­ју то­ком зи­ме. На спра­ту се пра­ви со­ба ко­ја се ов­де зва­ла чар­дак. Нај­пре је био на­ме­њен го­сти­ма.

„Жи­вот у ма­лој хер­це­го­вач­кој ку­ћи од­ви­јао се око ог­њи­шта, цен­трал­ног де­ла про­сто­ри­је у ком се спре­ма­ла хра­на. Али, слу­жи­ло је и за гре­ја­ње и као из­вор све­тло­сти јер стру­је ни­је би­ло. Аутен­тич­но ог­њи­ште је де­лом би­ло на­сло­ње­но на зид. На­ме­штај и по­су­ђе би­ли су при­ла­го­ђе­ни исто­риј­ским при­ли­ка­ма. Че­сте се­о­бе зах­те­ва­ле су ла­га­ни при­бор, по­су­ђе и на­ме­штај. По­су­де за при­пре­му хра­не и пра­вље­ње хле­ба су пра­вље­не од др­ве­та, а оне за ку­ва­ње од ба­кра. Ку­ћа је би­ла не­за­ми­сли­ва без са­ча у ком су се пе­кли и хлеб и ме­со. Си­ни­ја, окру­гли ни­ски сто био је не­из­о­ста­ван, као и по­себ­не сто­ли­це за му­шкар­це и за же­не – сто­ло­ва­ча с на­сло­ња­чем би­ла је на­ме­ње­на са­мо за гла­ву по­ро­ди­це и дру­ге му­шкар­це, на њој же­на ни­је се­де­ла. За же­не је ’ре­зер­ви­сан’ тро­но­жац, лак­ши за пра­вље­ње. Ку­ћа је би­ла не­за­ми­сли­ва и без ава­на – спра­ве за се­че­ње ду­ва­на од чи­јег уз­го­ја и про­да­је су мно­ге по­ро­ди­це жи­ве­ле”.

Хер­це­го­вач­ка ку­ћа с кра­ја 19. ве­ка и по­чет­ком 20. има­ла је дво­ја вра­та, на за­па­ду и на ис­то­ку. Ве­ро­ва­ло се да све што до­ла­зи с ис­то­ка, као и сун­це, је­сте до­бро, док су за­пад­на би­ла окре­ну­та ка шта­ла­ма и зна­чи­ла су да кроз њих од­ла­зи све ло­ше. Уско­ро су схва­ти­ли да слам­на­ти кров ни­је до­бар изо­ла­тор и за­ме­ни­ли су кле­са­ним ка­ме­ним пло­ча­ма ко­је су хер­це­го­вач­ки мај­сто­ри сла­га­ли без ве­зив­них ма­те­ри­ја­ла у си­гур­ну це­ли­ну. Да би се ку­ћа пре­кри­ла ка­ме­ном тре­ба­ло је не­ко­ли­ко го­ди­на.

Да­нас је јаг­ма за град­њом и про­да­јом хер­це­го­вач­ких ку­ћа у овом кра­ју, по­твр­ђу­је нам пред­сед­ник Скуп­шти­не гра­да Тре­би­ње Дра­го­слав Ба­њак. Али, не­ка­да­шњи на­чин град­ње је скуп, а из­бор ма­те­ри­ја­ла да­нас ве­ћи, па се рет­ко ко од­лу­чу­је баш за аутен­тич­ни на­чин град­ње. Ка­мен и др­во ре­зер­ви­са­ни су за оне ко­ји мо­гу да из­дво­је ви­ше нов­ца и же­ле да са­чу­ва­ју пот­пу­но аутен­тич­ни стил. Ку­ће у ком­би­на­ци­ји са мо­дер­ном ар­хи­тек­ту­ром у слич­ном сти­лу, че­сто и са ба­зе­ни­ма у дво­ри­шту огра­ђе­ном ка­ме­ним огра­да­ма, да­нас су ов­де у трен­ду.

На Сту­ден­цу

На из­во­ру Сту­ден­цу по­ред Тре­би­шњи­це, по­зна­том по хлад­ној во­ди, из­гра­ђе­на је де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка ет­но-ку­ћа по угле­ду на ста­ре објек­те из ју­жне Хер­це­го­ви­не. Јо­ван Де­ре­тић из­гра­дио је ов­де ет­но-ком­плекс јер је по­ред ње на­пра­вио и ка­ме­ни риб­њак са др­ве­ним до­ла­пом. „По­кри­ве­на ка­ме­ним кро­вом, от­пор­на је на сме­не вре­лих да­на са сту­де­ним но­ћи­ма. Пло­че де­бљи­не три-че­ти­ри цен­ти­ме­тра по­себ­ном тех­ни­ком сла­га­не су у кров. О ат­мос­фе­ри 19. ве­ка го­во­ре и пе­тро­леј­ске лам­пе и ста­ри ти­гањ за при­га­ни­це са си­ром ’шкри­пав­цем’, а про­зо­ри су пра­вље­ни од др­ве­та обли­жње вр­бе. Ле­ти је оми­ље­но ме­сто Тре­би­ња­ца ко­ји хла­де бо­стан у Сту­ден­цу”, при­ча Де­ре­тић.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/564142/istorija/kada-je-spavanje-na-kamenu-bilo-udobno

Фото: https://gotrebinje.com/