Шљива у Србији – где смо и куда ићи

Србија се традиционално поноси дугом историјом гајења шљиве, али савремени изазови у пољопривреди стављају овај важан сектор пред нове препреке и питања. Према статистичким подацима, шљива је засађена на око 74.000 хектара, са приближно 40 милиона стабала широм земље. Међутим, као што објашњава др Дарко Јевремовић са Института за воћарство у Чачку, значајан број ових засада је напуштен и више није у производном циклусу. То значи да реални приноси шљиве варирају, крећући се између 330 и 600 хиљада тона годишње, што оставља простор за побољшање.

Шљива се гаји на целој територији Србије, али постоји пет главних региона који се издвајају по обиму производње. То су Ваљево, Краљево, Крагујевац (са посебним фокусом на општине Топола и Аранђеловац), Осечина и Прокупље. Ваљевски крај је традиционално најпознатији, са преко 4.000 хектара засада, док Прокупље на југу земље има око 2.000 хектара. Већина плодова из ових региона завршава у производњи ракије, али значајан део шљиве се и извози, пре свега у земље Западне Европе, као и на руско тржиште, које је до недавне кризе било један од већих купаца српске шљиве.

Аутохтоне сорте на путу ка забораву?

Србија се може похвалити богатством аутохтоних сорти шљиве, као што су црвена ранка, црношљива, трновача и пожегача. Од укупног броја стабала, између 30% и 40% су аутохтоне сорте, које су нарочито цењене због свог доприноса у производњи врхунске ракије. Ипак, како објашњава др Јевремовић, ове сорте су у опасности, нарочито пожегача, која је веома осетљива на вирус шарке шљиве. Уколико се стабло зарази, плодови постају неупотребљиви за прераду у ракију или друге производе као што су џем и пекмез.

Интересовање за аутохтоне сорте је порасло последњих година, али доступност садног материјала је ограничена. Многи пољопривредници се ослањају на саднице добијене путем изданака, што није увек пожељно, јер се тим путем често преносе болести и штеточине. Институт за воћарство у Чачку ради на производњи садног материјала ових сорти, али процес је успорен због законске регулативе и комплексног поступка оживљавања.

Највећи део производње шљиве у Србији сада припада сортама европске шљиве, као што су Стенли, Чачанска родна и Чачанска лепотица. Ове сорте су настале после Другог светског рата, када је Институт за воћарство започео свој рад са циљем да побољша квалитет и принос шљиве у тадашњој Југославији. Данас, Чачанске сорте су прави амбасадори Србије широм Европе, посебно у Немачкој, где Чачанска лепотица чини чак 30% укупне производње шљиве.

Иако је Стенли био решење за опоравак шљиварства након што је пожегача почела да изумире због шарке, ова сорта је и даље широко заступљена, иако не нуди најбољи квалитет плода. С друге стране, Чачанска родна и Чачанска лепотица су се показале као врхунске сорте за различите намене, од производње ракије до сушења и прераде.

Потребна модернизација и подршка

Док Србија има огроман потенцијал у производњи шљиве, неопходно је наставити са модернизацијом засада и пружањем подршке произвођачима. Аутохтоне сорте морају бити заштићене и промовисане, а процес производње садног материјала убрзан. Паралелно, сорте као што су Чачанска лепотица и Чачанска родна настављају да доминирају тржиштем, али континуирани рад на иновацијама и унапређењу агротехничких мера ће осигурати дугорочну стабилност српског шљиварства.

Једна од кључних разлика у производњи шљиве за ракију и за свежу конзумацију односи се на начин гајења, али и на саму употребу плодова. Према речима др Дарка Јевремовића, производња шљиве за ракију обухвата специфичне сорте и агротехничке мере које се разликују од производње шљиве намењене директној продаји на тржишту као свежег воћа.

За производњу ракије се углавном користе сорте које дају високе приносе и које су погодне за прераду због високог садржаја шећера и ароме. Сорте као што су Чачанска родна, Стенли и Црвена ранка су популарне за ову намену, с обзиром на то да дају плодове који се лако ферментишу и прерађују у дестилате.

Шљива за ракију не мора имати савршен естетски изглед као шљива за свежу конзумацију. Због тога, плодови који су механички оштећени или су презрели често се користе за производњу ракије. Важно је да плодови имају висок ниво шећера и одговарајућу зрелост како би процес ферментације био ефикасан и резултирао квалитетним алкохолним пићем. У том смислу, агротехничке мере су нешто опуштеније јер изглед плода није пресудан.

Са друге стране, производња шљиве за свежу конзумацију захтева веће улагање у технологију гајења и строже контроле квалитета. Шљиве за конзум морају бити уједначене величине, лепе боје и без видљивих оштећења или мана. Сорте као што су Чачанска лепотица и Чачанска најбоља су идеалне за ову намену, јер су плодови крупни, слатки и имају дуг век трајања након брања.

Производња шљиве за свежу конзумацију захтева и прецизније агротехничке мере, као што су пажљиво орезивање, заштита од болести и штеточина, као и наводњавање, како би се добио врхунски квалитет плода који ће задовољити стандарде тржишта. Ова шљива се често пакује и складишти у контролисаним условима како би задржала свеже својство што је дуже могуће и била спремна за извоз или домаће тржиште.

Важност избора сорти 

Др Јевремовић је такође нагласио да је избор сорти кључан у зависности од тога да ли је крајњи производ шљива за ракију или за свежу конзумацију. Док су традиционалне аутохтоне сорте попут Пожегаче или Црвене ранке и даље незаменљиве у производњи ракије због јединствених арома, модерне сорте као што су Чачанска лепотица и Чачанска родна обезбеђују универзалност, јер су погодне и за прераду у ракију и за конзум.

Ипак, услови узгоја шљиве за свеже тржиште су строжи, захтевају веће улагање у квалитет земљишта, заштиту и кондицију стабала. Како шљива за ракију може трпети одређене недостатке у изгледу, шљива за конзум мора задовољити виши естетски и тржишни стандард.

Извор: Горан Ђаковић