Сава Шумановић – последња слика из триптиха Берачице остала је након што су га усташе одвеле

Француска влада је на Јесењем салону 1926. откупила три Шумановићеве слике. Једна, Акт, завршила је у музеју у Монпељеу, док су друге две, истоветно насловљене Купачица, завршиле у Mузеју „Ежен Буден“ у Онфлеру и Уметничко-историјском музеју у Ла Рошелу. Ове друге две слике откривене су у депоима ових музеја тек 2013. године.

„То су прве слике Саве Шумановића које су добиле место у неком музеју – прво у Француској, па тек онда у Србији“, подсећа Весна Буројевић

„Француска је земља велике културе, традиције и тешко је било бити прихваћен у Паризу, поред свих тамошњих уметника, и француских и оних који су дошли“, каже Тијана Палковљевић Бугарски. „Он је ипак успео да уђе у уметничке кругове, и о томе говоре највише зидне слике које стоје у кафани Купол (La Coupole), на Булевару Монпарнас, чији су власници желели да створе уметнички амбијент и ангажовали сликаре да декоришу ентеријер, Међу изабраним сликарима био је и Шумановић. Дан-данас, кад одете у кафе Купол, на једном стубу стоје четири Савине фигуре. И то показује да он јесте имао своје место на париској уметничкој сцени.“

Поглед унутра

Шумановић се по својим животним навикама веома разликовао од тадашње „париске шаролике боемије“.

„Није требало дуго па видети да се он, и као човек и као уметник, умногоме разликује од својих сликарских другова“, сведочио је о њему Милан Кашанин. „Изузетно тамне пути, зажарених очију, погнут, вазда замишљен, корачао је брзо, и још брже говорио, као да одувек некуд жури и као да неће стићи да искаже што мисли. Споља није личио на сликара, још мање на занатлију, и по одевању, и по држању, и по говору, видело се да је грађанин и интелектуалац.“

„Kрупне црне очи које су више гледале унутра него у свет око себе“, записао је о њему историчар уметности Лазар Трифуновић. „Учтив, педантан, чист, готово увек у белом мантилу, више је личио на научника него на сликара, одан француској уметности и култури, али везан за родни крај.“

У другом париском периоду настале су неке од најпрепознатљивијих слика Саве Шумановића. Тада је насликао Доручак на трави, очито непосредно инспирисан Манеовом истоименом сликом. Данас се ово платно налази у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду.

Шидијанке

Првих неколико година у Шиду, Шумановић је сликао и актове, и то на основу париских скица, пошто није могао да пронађе модел за акт у Шиду. А онда је 1935. извесна Словенка Ема, која је певала у локалној кафани, пристала да му позира. Шумановић ће касније рећи да му је тај модел био бољи од свих које је имао у Паризу. Настаће тако његов најпознатији циклус – Шидијанке или Купачице. Данас се налази у Галерији слика Саве Шумановића у Шиду.

Читав циклус Шидијанке настао је за две године. Умножавањем једног модела који се понавља и до седам пута, Шумановић је успео да постигне јединство стила који је у муци изградио. Наглашавао је да се циклус не зове Шиђанке, него Шидијанке. Разлог томе је што на сликама нису приказане девојке из Шида, Шиђанке, јер се оне на потоку Шидина у стварности не купају („у потоку се купају само деца и кадгод која девојка сакривена џбуњем“, писао је), те је зато купачице са слика назвао „Шидијанкама“, да би било јасно да је реч о девојкама из његове маште, каже Весна Буројевић.

Шидијанкама је Шумановић доказао, како је Лидија Мереник констатовала парафразирајући његове речи, да модеран „сликар може дати ритам старих мајстора а да их не имитира“ и да, ако жели да буде модеран и вечан, „никада не сме да буде заведен од споредности“.

На крају пута

О околностима Шумановићеве смрти, директорка Галерије у Шиду Весна Буројевић наводи и сведочење једне комшинице куће Шумановића: „Она нам је причала да Савина мајка Персида и Сава (отац Милутин је умро 1937) нису сматрали да треба да се склањају, зато што се нису бавили ничим осим својом земљом, а Сава сликарством. Плаћали су уредно све обавезе, а имали су и везе у Загребу, јер је Светислав, рођени стриц Саве Шумановића, био утицајан у политичким круговима у Загребу.“

Светислав Шумановић био је члан првог Управног одбора Српске банке у Загребу и један од оснивача те банке, затим хрватски подбан у влади Куена Хедерварија, а онда у више наврата заступник у хрватском Сабору. У Сабору НДХ, формираном у фебруару 1942. био је један заступника.

Персида је покушала да му се обрати за помоћ како би спасила сина, међутим, пошто је акција била добро припремљена, везе су биле у квару и она није могла да му пошаље телеграм. Узалуд је молила. Успела је усташким властима да пошаље молбу тек неколико дана после.

Два месеца касније стигао је одговор:

У филму Путеви (1958) Александар Саша Петровић је снимио Персиду Шумановић која је испричала потресну причу о Савином хапшењу и страдању. У филму се наводи и да је Сава био још жив када су га, као и остале ухапшене Србе, усташе посуле живим кречом у јами, а онда их, без белега и обележја, затрпани.

Цео текст прочитајте на: https://oko.rts.rs/kultura/4230586/sava-sumanovic-slikar-svetlosti-u-vremenu-tame.html