Поводом 160 година од рођења овог руског архитекте, у Заводу за заштиту споменика културе Београда и Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду отворене су изложбе ауторки Бојане Ибрајтер Газибара и Сање Кипроски.

Стваралаштво Краснова посебно је обележило српску архитектуру између два светска рата. Његов долазак у Београд значио је стварање нове естетике града. Читавој генерацији Руса биће отворена врата за пројектовање раскошних грађевина на београдским булеварима, цркви, приватних кућа тадашње буржоазије.

Здања за сва времена

Минуо је читав један век од подизања објеката у чијем је пројектовању, изградњи и уређењу учествовао Краснов.

Пребацивање преко себе

На изложби су приказани: зграда Архива Србије, палате Министарства финансија краљевине Југославије, Министарства шума и руда, Министарства пољопривреде и вода, зграда позоришта „Мањеж”, фасада зграде Јакова Челебоновића, палата Народне скупштине, делови дворског комплекса на Дедињу, пилони моста краља Александра и Црква Ружица на Калемегдану.

Образовање је стекао на чувеној московској Школи сликарства, вајарства и архитектуре. Чим је дипломирао, кренуо је да потврђује раскошан таленат.

„Шанса му се пружила на Јалти, где је три деценије стварао за руску културну елиту”, бележи Сања Кипроски. Иза њега је на овом поднебљу остало више од 60 објеката.

На Криму је стекао и велики углед. Толики, да је имао титулу архитекте руског царског двора и академика архитектуре. Све је ишло узлазном линијом, пројектовао је многа лепа и монументална здања, а онда је избила Октобарска револуција и грађански рат. Краснов напушта Русију и одлази на Малту где остаје три године. Није га, међутим, заборавила управа Савеза руских инжењера и техничара у Београду која га позива да дође у престоницу краљевине СХС. Он то и чини 1922. године. Добија посао у архитектонском одсеку Министарства грађевина и у Београду остаје 17 година, све до смрти 1939.

Уређивао и комплекс на Дедињу

У великој мери допринео је архитектонској трансформацији престонице. Уз Милутина Борисављевића, Светозара Јовановића и Димитрија М. Лека, Краснов је несумњиво најзначајнији представник академског историзма у нашој међуратној архитектури. Својим радом допринео је да Београд почне архитектуром да личи на развијене европске престонице.

Није Николај имао само дара за архитектуру, већ и за сликарство. Наклоност ка цртању испољио је још у детињству, а усавршавао се у већ поменутој московској школи.

Сања Кипроски подсећа да је своје стваралаштво употпунио бројним цртежима у акварел техници. Инспирисан прелепом природом и историјом Јалте, урадио је велики број акварела који представљају ремек-дела у тој техници. Имао је већ искуство у пројектовању репрезентативних палата на Криму, па је и код нас био укључен у развој прве етапе дворског комплекса на Дедињу од 1923. до 1934. године. Ангажован је био на пројектовању, декорисању ентеријера, дизајну мобилијара, обликовању пластичне орнаментике, хералдичког знамења и уређивању пејзажа.

Такође је занимљиво да је лепо сарађивао с краљем Александром Првим Карађорђевићем, посебно око бројних идејних решења за Орден југословенске круне, установљен 5. априла 1930. године. Краснов је израдио више од 30 варијанти, примењујући комбиновану технику темпера и акварел, уз интервенцију сребром и златом.

На основу Николајевих цртежа ентеријера Народне скупштине, проистекли су радови на њеном уређењу од 1937. до 1939. године. Краснов се овде још једном показао као добар познавалац хералдичких знамења, израдивши монументалне, прецизне цртеже грба Краљевине Југославије.

Имао је таленат, визије… Тражили су од њега савет и стручно мишљење за многа и данас значајна здања. Памтимо га и по пројекту за костурницу и гробље у Зејтинлику, архитекте Александра Васића, као и по пројектовању монументалне спомен-костурнице на острву Видо.

ЧЕЗНУО ЗА ОТАЏБИНОМ

Краснов је 1919. с породицом напустио домовину у избегличким колонама на југу Русије. Неизвесно путовање ће га одвести у Галипоље и Малту. Материјално је био необезбеђен, а за домовином је чезнуо. На Малти се посветио уметности, о чему сведочи мноштво акварела градских призора и пејзажа.

ЗАСЛУЖАН И ЗА ЦРКВУ РУЖИЦУ

И за обнову Цркве Ружице на Београдској тврђави, 1924. године, заслужан је Краснов. Учинио је то с архитектом Виноградовим. Том приликом урадио је и читав ентеријер. Реч је о културном добру од изузетног значаја. Њему се приписују и две бронзане скулптуре српских ратника, које „стражаре” на улазу у светињу.