Око ове српске краљице и данас се ломе копља

Данас се оболежава тачно 710 година од смрти једне од најпознатијих али и најконтроверзнијих српских краљица. Јелена Анжујска била је једна од најутицајнијих влдарки средњег века. Ко је била ова жена? Светица или грешница која је покушавала да покатоличи Србе? И док се историчари и данас споре око Јелене Анжујске нема сумње да је оставила дубок траг у српској историји, а била је прва краљица о којој је написано житије из пера архиепископа Данила II.

Долина јоргована
Јелена Анжујска је рођена 1236. године, а њено пореко обавијено је велом тајни. Једни кажу да је била даља рођака француског краља Луја IX и његовог амбициозног брата Карла И Анжујског, краља Сицилије и Напуља. По другима, потиче од породице Куртне која је давала латинске цареве, док трећи сматрају да води порекло од сремских Анђела, али су је историјски записничари “грешком” прекрстили у Анжујска. За српског краља Уроша I удала се око 1250. и легенда каже да је по доласку у Србију дочекала долина јоргована који су по налогу краља засађени од Студенице до најјужнијег дела кршевите Ибарске клисуре како би се будућа краљица осећала као код куће.
И док поједини историчари тврде да је до смрти задржала католичку веру и упорно покушавала да покатоличи Србе, дуги сматрају да то није било могуће. По тадашњим законима да би се удала за српског краља морала је да пређе у православце. Осим тога пред крај живота замонашила се по православним обичајима. Међутим, постоје неспорни историјски подаци да је краљица током живота задржала ‘блиске односе’ са католичком црквом, да се дописивала са папом, подизала је и обнављала католичке цркве и манастире на приморју, али се ипак као њено најважније здање помиње њена задужбина – манастир Градац.
Њен биограф архиепископ Данило II са пуно хвале описује краљичину личност и дело, те каже да је народ изузетно волео ову жену. Краљ Урош I владао је Србијом више од три деценије и његово време се назива ‘златним добом’ српске средњовековне државе. У браку с њим Јелена је родила четири сина – Драгутина и Милутина, који ће касније и сами постати краљеви, те Стефана и Брнчу. Њен утицај на Уроша био је јак, па многи сматрају да српски краљ напредак и развој државе добрим делом дугује супрузи и њеним “присним” везама са западним земљама. Али, њихов најстарији син Драгутин у борби за престо сукобио се са оцем у јесен 1276. године. Урош је изгубио битку од сина, повукао се, замонашио (добио је име Симеон) и умро 1. маја. 1277. а сахрањен је у својој задужбини у Сопоћанима.

Самостално владала

У жељи да задржи мајчину наконост Драгутин је по ступању на престо мајци доделио на управу Зету, Требиње, Плав и долину горњег и сређег Ибра. На том простору Јелена је организовала своју власт и самостално је владала. Ове области ће се и после њене смрти звати “Земље краљице матере”.
Највише времена проводила је у свом двору у Брњацима, који се налазио у старом Колашину, подно планине Рогозне, на ушћу Омишког потока у Брњачку реку. Преко лета би одлазила у утврђени град Јелачу на Рогозни, а зими је боравила у Бару. Владала је као права краљица, ковала је свој новац, по њеном налогу су се израђивале књиге са златним корицама, сарађивала са суседним областима, дописивала се са страним државницима…
У свом двору Јелена је основала прву женску школу у српским земљама, као и интернат за девојке. Било је то крајем 13. века, када Европа није показивала интересовање за школовање девојака, посебно не сиромашних. Остало је уписано да је краљица “заповедила да се у целој својој области саберу кћери сиротих родитеља, које је хранила у свом дому и обучавала сваком добром и ручном раду, који приличи за женски род. А кад су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, дарујући их сваким богатством, и уместо њих узимала је друге девојке као и прве…” Била је то прва стручна женска школа, не само у Србији већ и у Европи.
Ипак, као њено најважније дело сматра се њена задужбина, манастир Градац који је саграђен 1270. на Ибру код Рашке и посвећен је Богородици. У арихиктектури овог здања преплићу се елементи готике ( по налогу краљице) са домаћом рашком школом. Око 1280. године, Јелена је примила монашки завет у цркви Светог Николе код Скадра и постала монахиња Јелисавета.
Упокојила се у дубокој стрости 8. фебруара. 1314. и сахрањена је у манастиру Градац. Легенда каже да се после три године од своје смрти јавила у сну једном монаху, те када су отворили њен гроб тело је нађено цело и очувано ‘као у роси’. Од 1317. она се слави као светитељка 30. октобра по старом, односно 12. новембра по новом календару.

Извор: Етно Србија