Чувари традиције и стапарског ћилима

Стапарских ћилима има разних и носе називе као што су “пут за Јерусалим”, “на ћошкове”, “на вазе”, “на венце”… Ту су и “ситни” и “бели”, па на “кутије”…Овај ћилим има низ својих специфичности, али и једну константу – основни симбол руже. Но, каквих ћилима има, тако су руже, пупопољци, гранчица на њему – различити. Једно је сигурно, њихова изграда је наш јединствен занат, део традиције и културног наслеђа, а изнад свега уметност.
Мира Ковачев је председница Удружења жена “Стапарска ружа” које се бави очувањем стапарског ћилима и самом израдом тканице са њиховим мотивом. Како за Она.рс објашњава, ово Удружење, које броји 15 чланица од које су четири активне ткаље и једна пустерка, основано је 2016. године уз подршку града Сомбора, када су набавиле прве разбоје и добиле простор у коме се данас налазе.

Стапарски ћилим – део листе нематеријалног културног наслеђа

Како није било ткаља које су познавале технику рада, жене из Удружења су прошле обуку и тако је почела ревитализација стапарског ћилима који је уписан на листу нематеријалног културног наслеђа.

– Идеја је да се ово сачува, јер 50 година у Стапару нико није сео на разбој. Наше место је иначе богато традицијом и културом и свака кућа има ћилим, што броји око 1500 комада у Стапару. То је једно наслеђе које се преноси са колена на колено, а наше Удружење “Стапарска ружа” је добило веома тежак задатак да очува ово што имамо и да то знање пренесемо на младе – отркива Ковач и преноси да Удружење доста ради са децом која данас знају шта је стапарски ћилим.

Председница Удружења каже да задатак очувања ове традиције није нимало лак, јер је сама техника тешка, захтева много времена да се савлада, а жене брзо одустају, јер не могу да му се посвете и одлазе у фабрике како би зарадиле средства за живот.

Нема стапарског ћилима без овце “цигаје”
На питање шта је заправо потребно да се направи један ћилим, Мира Ковач открива тајне заната.

– Наши стари ћилими су се радили на кудељној основи и Стапар је био центар ћилимарства крајем 19. и почетком 20. века. Наше место, међутим, тада је имало своје кудељаре, ткаље, овце “цигаје” од којих се користила вуна за стапарске ћилиме, као и бојаџијске радње. Производња је била заокружена и зато је Стапар био центар ћилимарства – прича председница удружења и истиче да, нажалост, данас кудељара више нема, па се стапарски ћилим тка на памучној основи:

– Ни овце “цигаје” нема. Нека газдинства их држе за себе и кувања овчијег паприкаша, који је такође овде традиционалан. Али не можемо ништа без помоћи државе, док се не направе газдинства која би циљно сејала кудељу за кудељне основе и гајиле овце “цигаје” за вуну која би ишла у даљу прераду да бисмо ми могле да исткамо наш ћилим.

Како је занат стар и умало у потпуности замро до пре седам година, тако је и “алат” за рад ових жена, такође, времешан.

– Док удружење није још основано, постојале су само две ткаље које су знале технику ткања и радиле су на овом нашем разбоју из 1909. године. Наши разбоји су специфични јер су хоризонтални, и на њима раде по две жене које морају да буду синхронизоване. Наш ћилим се ради ред по ред и са “брдом” се држи правац. Рецимо, у пиротском ћилиму је “вертикални” разбој и свака жена може да ради своју шару самостално. Код нас тога нема – објашњава Ковач.

Ћилим део свадбе и првих корака детета

Жене из Удружења су први комплетан ћилим откале пре две године и то на првом разбоју који је урађен за сто година.

– У Стапару малтене свака кућа на тавану има неки део разбоја, али ниједан није у целости, тако да смо имале прави изазов да ми направимо први велики разбој димезија 1,60 метара. Наши ћилими су иначе 1,40 са 1,80 метара и никада нису служили као теписи. Са њима су се прекривали брачни кревети и била је ствар престижа да га имате у кући. Имале су га богате породице. И дан-данас је у Стапару обичај, када је свадба и када коњи и фијакери иду по младу, да се украсе нашим ћилимом – преноси ова жена.

Од других обичаја она издваја “поступовницу”. Традиционално то је време када дете проходава у овој варошици и када се на под поставља ћилим, прави колач “листара” (који се ставља у ткану торбу), док се са друге стране ћилима поставља оловка, паре, маказе и други симболични предмети. Дете се тада пушта да направи прве кораке преко ћилима и листаре и бира један од премдета које му према веровању мештана одређује будуће занимање.

– Могу са поносом да кажем да се у та традиција у Стапару и данас негује. Наша листару се ставља у ткану торбу и на венчању, када младима мама предаје колач који се кида између младе и младожење, и ко откине већи део – биће газда у кући – описује Ковачева и додаје да се стапарски ћилим носио и у мираз приликом удаје, а поклањао се и кумовима: – Такође, наше жене су овом клечаном техником ткале и торбе, које су са једне стране биле светле боје и носиле су се на радосне догађаје, као што су свадбе. Док је друга страна била тамнија и носила се на тмурне догађаје као што су 40 дана, шест недеља и слично. Тако да је торба имала две фунцкије.
Удружење Стапарска Ружа, Стапар

Стапарска ружа” стигла и до Кине, Русије, Велике Британије….

Њихови купци су углавном људи који долазе из иностранства, некада мештани Стапара који живе у иностранству и које вуче носталгија да имају нешто своје. Такође, Удружење је ушло у протокол републичке и покрајинске Владе, па се њихове тканице дарују као протоколарни поклони током дипломатских посета. Тако да је “стапарска ружа” стигла и до далеке Кине, Русије, Велике Британије….

– Наша Невенка Благојевић из Стапара, чувени топ модел деведесетих година, радила је ревије за Долче Габану и све друге познате модне креаторе, па је тако инспирисан нашим ћилимом урађен и капут са мотивом руже која је ношена на једној ревији – присећа се Ковачева.

Упитана да ли стапраски ћилим има симболику, као што је то случај са пиротским, одговара негативно.

– Немамо ми симболику. Овде је владао утицај Аустроугарске, као што је у Пироту Турска. Код њих је геометрија, код нас ружа. Тако је диктирало тржиште – објашњава председница удружења и подсећа да су ћилими у доба њихових бака коштали као јутро земље, што је била адекватна компензација за њихов труд јер су ткале по целу зиму:
– Ћилима се правио по шест месеци и то са две ткаље. Како бих вам предочила која је то вредност – па јутро земље у Стапару је 12 до 14 хиљада евра. Када смо ми урадиле први ћилим, јер смо до тада само знале из приче како то заиста игледа и колико дуго траје, стварно смо виделе да је 600 радних сати потребно да две ткаље заврше посао. И када израчунате, дођете до тога да је за један његов квадрат потребно 1.200 евра.

Главна ткаља Верица Мијатовић додаје понешто и о самом процесу издраде једног стапарског ћилима, и наравно, њихове руже. Објашњава да је њихова “клечана техника”, карактеристична по томе што ћилим нема лице ни наличје, већ једнако изгледа са обе стране.
– Мотиви стапарског ћилима су искључиво руже. Можда ставимо неку штрафтицу доле, неку окрајницу, али само руже. Њихове шеме узимамо са старих ћилима, а боје сами одредимо. Једина карактеристика је то што и лист и ружа морају да имају по бар три нијансе. Све остало је до маште ткаља. Правимо тканице разних димензија које користимо на торбама, новчаницима, за израду слика, јастучница, седалица, послужавника… Поред ткања користимо и технику осликавања, а до сада смо радили ешарпе, слике, кишобране… како би на стварима које су носиве и употребљиве приближили тај наш ћилим и да би био видљивији са том нашом ружом – закључује Мијатовић.

Извор: https://ona.telegraf.rs/ona-price/3782993-cuvarke-tradicije-staparske-ruze

ФОТО: Facebook/ Удружење жена Стапарке