Фреске манастира Сопоћани ремек – дело средњовековне уметности

На 17 км од Новог Пазара, недалеко од извора реке Рашке ма падинама Пештерске висоравни, уздиже се велелепни манастир Сопоћани. Гледано споља, има много лепших и већих манастира од њега, али када закорачите у унутрашњост остаћете без речи. На зидинама су сачуване велелепне фреске, потпуно јединствене у својој божанској лепоти које остављају без даха сваког посматрача. Манастир је име добио по словенској речи, сопот што значи извор. Тиме је наглашено да је краљ Стефан Урош И „Рашки на извору“ подигао величанствен манастир чије фреске су ремек-дело средњовековне уметности. Данас су Сопоћани један од најзначајнијих српских културних споменика који је 1979. године уврштен на Унескову листу светске баштине обједињених под заштићеном целином Стари Рас и Сопоћани.

Традиција Немањића
Настављајући традицију коју су започели његов деда, велики жупан Стефан Немања и отац Стефан Првовенчани, манастир Сопоћани је подигао краљ Стефан Урош И (1243-1276). Био је трећи син краља Стефана Првовенчаног и манастир је подигнут као породична гробница, односно маузолеј, али је његова задужбину својом величином и лепотом надмашила све дотадашње српске цркве. Није познат тачан почетак изградње, јер је једини натпис у прстену тамбура кубета оштећен на месту на коме се налазила година подизања храма. Само је део ктиторског записа реконструисан и он казује: „Господе, ти који си упориште онима који се уздају у тебе, утврди цркву своју, коју си стекао својом часном крвљу.” Претпоставља се да је грађен у другој половини 13. века. Иако је његова жеља била да почива на овом месту краљ Урош после своје смрти није сахрањен у манастиру, јер га је 1276. године са престола збацио најстарији син Драгутин, а он се замонашио у манастиру у Хуму. Тек доласком на престо краља Милутина 1282.године, тело краља Уроша је пребачено у манастир Сопоћане. Манастиром доминира велелепна црква Свете Тројице, чија архитектура припада рашкој градитељској школи. Основа је једнобродна грађевина са полукружном апсидом ширине брода на источној страни. На средини се уздиже кружна купола са осам прозора, док је поткуполни кров утврђен са две бочне правоугаоне певнице. Са западне стране се налази велика припрата квадратног облика са две бочне капеле.
Специфичност сопоћанске архитектуре се огледа у висини средњег брода и једносливним крововима бочних просторија без купола у истој висини. Основом и простором Сопоћани су слични архитектури манастира Жича, кога надмашују величином и висином. Како је током векова манастир дограђиван, рушен, па обнављан њен првобитни изглед је донекле промењен. Црква је изграђена од тесане сиге, на романички начин, а овакав начин градње карактеристичан за Приморје. Површине зидова, првобитно омалтерисане и обојене окером, осликане су велелепним фрескама које су добрим делом очуване што само сведочи о умешности средњовековних фреско сликара.

Фреске изузетне лепоте
За осликавање задужбине краљ Стефан Урош И је одабрао најбоље уметнике. Верује се да су то били синови богатих српских феудалаца, који су се школовали у Цариграду тадашњој културној престоници света. Није познато када су фреске тачно насликане, али се претпоставља да су настале између 1272. и 1276. године. Судећи по величини и начину сликања на фрескама је ангажован већи број уметника, а два најбоља сликара насликала површине у наосу и олтарском простору. До данас је остала тајна ко су били ови велики сликари којима, у време када су живели, није било равних. Захваљујући квалитетном материјалу који је коришћен за осликавање до данас је сачуван значајан део сопоћанског живописа какав никада раније није био забележен ни у једној српској цркви. Тематика живописа је уобичајена византијска иконографија 13. века. Најзначајније фреске сопоћанске цркве се налазе у наосу и олтару, где су врхунски уметници насликали фреске изузетне лепоте. Приказани су одабрани догађаји из Христовог живота и две литургијске композиције прекривају, уз појединачне фигуре светитеља, све површине централног дела храма. У олтарској апсиди животопис је делимично оштећен, али се препознаје Причешће апостола са по шест апостола са обе стране часне трпезе. На бочним зидовима олтарског простора приказано је шест сцена из Христовог живота од којих је сачувано четири. Занимљиво је да све остале површине централног дела храма заузима свега девет композиција. Најјачи утисак оставља композиција Успење Пресвете Богородице, која покрива површину од 40 квадрата западног зида. Фреска приказује бол апостола, архијереја, јерусалимских жена, анђела и Христа због смрти Богородице. Монументалност фреске је изражена ненаметљивим исказивањем туге. Наравно, своје место међу фрескама нашли су и Немањићи, ктитор манастира краљ Стефан Урош И и његови наследници. Многи историчари који су ове фреске проучавали деценијама сматрају фреске манастира Сопоћани идеалом вечите античке лепоте и највећим дометом европског сликарства за време када су фреске настале.

Данашњи живот у манастиру
Током седам ипо векова постојања манастир је више пута пљачкан и скрнављен, а највеће оштећене претрпео је крајем 17. Века, када су Турци скинули и однели оловни кров са цркве, али су фреске Божјим чудом преживеле више од два века киша и снегова. Обнова манастира Сопоћани је започета 1926. године и после више од два века у њега се прво уселило омање сестринство које је у манастиру живело све до 1996. године. Како су Сопоћани изворно мушки манастир у њега се враћају монаси и искушеници и данас их је око тридесетак. Манастир је општежитељни, а монаси се баве баштованством, воћарством и пчеларством, радом у занатској радионици или у уметничким атељеима. Сопоћани припадају Епархији рашко-призренској Српске православне цркве, и као целина представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. Због свог духовног и историјског значаја Сопоћани носе и титулу Царске Лавре.