Уметност од старог заната – пустовање вуне

Познаватељи старих заната кажу да је пустовање вуне један од најстаријих заната за предење влакана, чак старији и од ткања. Уз помоћ ове древне технике људи су некад израђивали искључиво одевне предмете. Данас, ретко и углавном се ова техника промовише кроз рад удружења како би се као занат очувао и пренео млађим генерацијама. Ипак има пионира у овом занату који грабе ка светским страницама. Мајстор технике Љубица Црноглавац чланица је врњачког удружења етно-традиције „Златне нити” али захваљујући својој ћерки Снежани, примењеној уметници већ неколико година правим уметничким делима обрадују даме  и господу широм света.

Све је почело случајно, када је Снежана Црноглавац Тијосављевић, млада уметница која стоји иза робне марке „Срећна овчица“ завршила студије Академију примењене уметности, одсек вајарсво. Уметност сама по себи може и не мора бити компликована али у условима Србије ипак не доноси финансије вредне уложеног труда.  Мајка Љубица је тада  предложила да би пустовање било занимљиво. И тако је настала 2017. године, „Срећна овчица“, данас мала права породична фирма,  јер у њој раде сви чланови породице. Свако даје оно што најбоље зна да би крајњи корисник био задовољан.

,,Идеја је била да помогнемо једни другима онако како то породице најбоље знају, а онда смо схватили да заједно чинимо један успешан тим који се међусобно допуњује и заједно развија. и ето, неколико година касније, након месеци усавршавања, истраживања најквалитетнијих материјала, дугих разговора о лепом, одрживости, екологији, ми и даље са истом пажњом и љубављу коју дајемо једни другима стварамо уникате који чине људе срећним и другачијим.Черка Снежана је у Београду ја овде али врло синхронизовано радимо. Супруг и друга черка су такође укључени на свој начин у ову нашу малу породичну фирму.,,почиње причу Љубица која живи и ради у Врњачкој Бањи

Спајили су занат и уметност, стару технику израде и савремену употребну вредност, спојили су се таленат, вештине и искуство неколико чланова породице. Сваки производ је руц̌но рађен, посебан и префињен, модеран а непролазан и неоптерец́ен актуелним модним трендовима, пажљиво дизајниран да обогати лиц̌ни стил онога ко га носи.

,,Пустовање је тежак занат јер изискује снагу и доста времена. Вуну треба глацати, квасити, обликовати, сједињавати боје. За једну мараму потребно је и неколико дана, а за један пар папуча чак 10 дана рада. Данас после ових неколико година унапређења технике и рутине за свилену пустовану ешерпу потребно је ефективних 16 сати без сушења. Први предмети од пустоване вуне нису били као ови данас, углавном су то били предмети малих габарита, ускршња јаја, неке фигурице, сапун, мале торбе…пуно рада мало интересовања купаца. Затим смо почили да израђујемо ешарпе и шалове али на тилу. Посета једном међународном сајму је била пресудна да се окренему раду на свили. То се показало као прави потез“ наставља саговорница.

Пустовање, односно филцање вуне је најстарији познати занат за упредање влакана, старији и од ткања.Одликује их природност, отпорност и дуговечност. Предмети се израђују од претходно припремљене вуне за рад која мора бити ваздушаста, мекана пупут свилених нити и тек онда спремна за рад.

,,Техника пустовања у изради вунених ствари омогућује да се без пуно алата, уз помоћ вуне и сапуна, прави буквално све што пожелите. Уколико желимо искључиво вунени предмет вуну ставимо на целофан,најбољи је овај пуцкави, а потом сапуном и водом омекшавамо материјал, утрљава се рукама што је теже, зато користимо ове дрвене ваљке чиме се добија најквалитетнија тканина.Након утрјлавања воде и сапуна, посложи се суви пешкир да би сушили и још боље сјединили вуну. И тако неколико пута док не добијемо квалитетан предмет који смо желели.  Када радимо на свили поступак је исти само што уместо директно на целофан латтице вуне слажемо на комад свиле.,, појашњава мајстор овог заната Љубица.

Све предмете које израђују у „Срећној овчици“,Љубица и Снежана праве од природних материјала свила, лан, вуна. Предивне мараме, шалови, предмети за ентеријер, за бебе, али и за кућне љубимце већ су стигли на све континенте.  Сваки комад који се прави у мануфактури ,,овчице“ је уникатан јер је просто немогуће направити два иста модела. Због квалитета и уникатности проблема са продајом немају, присутни су у неколико галерија у Београду, Новом Саду и наравно у Врњачкој Бањи. Можете их пронаћи и на друштвеним мрежама где се може видети сва раскош уметности коју стварају веште руке и инспирација породице Црноглавац.

„Да,  углавом људи који одлазе у иностранство воле да понесу наше радове на поклон. Тада је процес рада мало другачији, јер радите предмет за треће лице па морате имати више информација. Најлакше је понудити готов шал,.мараму, капут, мантил, јакну, ешарпу, капу али тада не можете удовољити свима јер ми радимо ручну израду која је спора , тако да се одрешена наруџбина често сачека неколико дана. Поштујемо жељу купца у смислу боје, мотива али ипак пресуди инспирација.,,

Део породице је у Врњачкој Бањи, део у Београду, део у Скандинавији, новом тржишту ових дама где су комади пустоване вуне изузетно цењени и тражени.

,, Интересантно је да су управо у скандинавским земљама наши капути, шалови, прслуци најтраженији. За њих треба заиста пуно времена, више материјала али је вредело потрудити се. Осим за даме од прошле године обликујемо предмете и за мушкарце, прслук, сако, шал. Ниашли смо на позитивне реакције, а то је био циљ. Испунити очекивања и видети задовољство оних који те одевне предмете носе.,,

Да би се постигао овако висок квалитет потребно је обезбедити квалитетну сировину вуне и свиле која углавном стиже из иностранства јер нашу свилу немамо док је вуна домаће производње прилично оштра. Због тога је и цена ових предмета адекватна квалитету сировине, квалитету израде и уметничког опуса.

,,За добар квалитет завршног производа морате имати и квалитетан материал. Можете бити мајстор не знам колико добар ако немате добру вуну, а кавлитет вуне се мери у микронима нећете добити ни квалитет. Рад на свили подразумева од 16-19 микрона, за капуте од 19 -21 микрона, док за обувне предмете користимо вуну преко 21до 23 микрона. Ми најчешће увозиму магеланску свилу вуну овакве финоће углавном набављамо у Италији, тако да без алата нема заната. Алат су у овом случају руке али помогнуте квалитетом материјала“ закључује Љубица.

Осим интересовања купаца за уникатне рукотворине, постоји и оно друго за учењем овог заната тако да Љубица организује и обуке пустовања вуне за заинтересоване.Даљи планови нису орочени али нису ни претерано амбициозни јер би за већи број предмета било неопходно ангажовати још руку. За сада су каже Љубица задовољни.

Пустовање-вуне је традиционална етно техника за израду материјала од вуне и сматра се да је најстарији познат занат за упредање влакана, старији и од ткања. Потиче из Азије од номадских народа који су гајили овце, али је и на европском тлу  позната од давнина. Номадски народи користили су пустовали вуну пре свега за прављење одеце, обуце, прекриваца па и за саторе. Предмети од пресоване-пустоване вуне имали су по њиховом веровању магичну моћ. Израђивале су их углавном девојке и жене, али када су прављени велики предмети, то је захтевало учествовање целе породице, јер је посао тежак. Историјски записи кажу да је приликом сахране Александра Македонског коришћен покров од пустоване вуне. Овом техником може да се направи све, од играчака, накита, одеће, обуће, до подметача, украса и сапуна.