Опанци чувари традиције

Појам опанак , одувек је изазивао подсмех и ругање и често се спомињао у оном негативном контексту, који се тицао омаловажавања или понижавања особе која их носи.

Међутим као обућа опанак се спомиње још из доба Средњег века а најстарији помен обуће код Срба потиче из X века и налази се у Спису о народима византијског цара Константина ВИИ Порфирогенита.

Данас, опанак постаје мотив за инспирацију светских дизајнера обуће.

Иначе у овом кратком историјском прегледу важно је истаћи да се опанци не носе само у Србији. Читав регион Балкана па и шире познаје опанак као обућу, тако да су се осим у Србији, опанци носили и у Хрватској, Босни, Македонији, Албанији, Бугарској и Румунији. Сеоско становништво опанке носи и у далекој Русији, Молдавији и Украјини.

У Торонту у Канади, постоји чак музеј обуће у коме је изложен пар опанака из Србије.

Илустрација: Опанци су лагана и удобна обућа

Иначе, свако ко је имао прилике да обује опанак сложио се да је он изузетно удобан и лаган за ношење али и надасве практичан за многе послове који се у сеоском домаћинству обављају. Данас се користе искључиво за потребе многих КУД-ова чији су ансамбли и највећи корисници.

Међутим, како се ради о занатској изради и давно заборављеном комаду обуће, јасно је да масовна и серијска производња не постоји, па је процес израде опанака данас искључиво посао мајстора занатлије, опанчара. Једног таквог вредног, упорног и стрпљивог имали смо прилике да упознамо. То је Мирослав Павловић, опанчар занатлија из села Клока које је једно дивно живописно село које се сместило на обронцима Тополе.

Мирослав је овај занат као што то обично бива наследио од оца а овај је опет наследио од свог оца. Остао је на селу, у пољопривреди није видео баш неку претерану могућост за зарадом, па је свој посао конципирао тако да се пољопривреда сведе на минимум, тј . на производњу само за своје потребе , док се хлеб зарађује израдом опанака тј од заната.

Међутим , није баш лако опстати са ценом, посебно када је све више фалш робе али и сировина која стиже из Кине и других далекоисточних земаља . Међутим Мирослав је упоран и предан и пре свега воли свој посао па је ту љубав пренео и на свог сина, који је после завршене средње школе кренуо очевим стопама.

Илустрација: Опанци се производе ручно због чега је важна квалитетна кожа

Мирослав каже да је данас тешко да се набави добра кожа, јер опанци које он производи су готово 100% ручне израде, од сечења, лепљења и обшивања. Само мали део се ради машински, па је због тога од изузетне важности да се користи квалитетна кожа, која је не само боља и за обраду већ даје квалитетан и удобан опанак, који је веома важан „ модни „ детаљ ношње. Тај исти опанак мора да издржи и посебно хабање и притисак услед играња и виртуозних окрета фолклораша при чему газни део мора да издржи изузетно јак притисак а да истовремено стопало и листове држи фиксирано и сигурно. Дакле, одговорност велика а зарада никаква.

Међутим није све у заради, каже Мирослав и одмахује руком. Далеко од тога да се не може зарадити и пристојно живети. Када стигне велика поруџбина ради се даноноћно а осим КУД-ова велики потрошачи су и туристичке организације које као сувенир радо дарују баш опанке из Србије.

Данас оних који се баве овим занатом готово да има и могу се набројати на прстима једне руке, Мирослав је један од њих и радиће докле год буде могао, јер је то посао који воли и у коме ужива. Син га прати и још увек учи посао али временом ће и он савладати цео процес производње па ће уколико буде желео да настави очевим стопама.

Опанци су ретка ствар и нису предмет масовне и организоване производње те је то и предност. Оно што охрабрује што су опанци као уметничко дело у последње време постали изазов многим модним дизајнерима који траже добре мајсторе који су потребни за израду на десетине пари рестилизованих опанака. Мирослав ту задовољно трља руке јер је на подручју Шумадије готово једини опанчар из чије се радионице чују тихи, тупи звици игле која опшива опанак . Отац и син раде готово ћутећи јер рокови који су постављени се увек испоштују.

И тако породица Павловић живи и ради од производње опанака од јутра до мрака, док се у даљини на оближњим пашњацима чују пасторални звончићи стоке која спокојно пасе траву.

Извор: https://pupoljak.rs/2023/06/12/proizvodnja-opanaka-u-srbiji/