Спој традиције и лепоте на Јелениним огрлицама

Јелена Ђорђевић Ћирковић рођена је и цео живот живи у Пироту. Школовала се за прехрамбенох техничара, али како признаје, није се стидела да ради било који поштен посао. Уз обавезе једне самохране мајке на радном месту и код куће око сина она већ више од 10 година има и занимљив хоби. Осликава накит, пре свега огрлице, прелепим мотивима Пиротских ћилима како би на овај начин дала свој, како каже скроман допринос очувању народне традиције и једне од највреднијих тековина које Пирот има – своје јединствене ћилиме.
Скромна у свему што ради пушта да њене огрлице говоре уместо ње. А, мало је речи којима би се могла описати лепота ових аутентилних и ручно израђених комада накита.

Илустрација: Јелена је трећа генерација у својој породици која се бави осликавањем предмета

Породична традиција осликавања
У интервју за Агрбизнис магазин Јелена је открила да је она трећа генерација у дугој породичној традицији осливања предмета. Баратење кичицом јој је у крви јер су се овом, слободно можемо рећи уметношћу, бавили њен отац и деда.
-У нашој породици постоји традиција дуга више од 90 година ручног осликавања различитих предмета. Мој дека се бавио осликавањем ћупова и тањира које је украшавао мотивима са вилерових гоблена, док је мој отац радио само ћупове. Моја најранија сећања из детињства везана су за очев рад, мирис боје и сећам се како сам била фасцинирана начином на који је он украшавао ћупове. Могла сам сатима да га гледам како ради и мало, помало уз њега сам и ја научила тајне овог заната. Могу слободно да кажем да је мој тата био најбољи мајстор у свом послу и заиста прави уметник иако није имао завршене уметничке школе – присетила се Јелена.
И колико год је, стицајем животних околности морала да ради различите послове како би обезбедила егистенцију за дете и себе, таленат који је носила у прстима није мировао.
-Негде 2012. одлучила сам да се мало озбиљније посветим овом свом хобију што је он суштински и данас. Осливањем се бавим из љубави а не из комерцијалних разлога. Имала сам понуде да продајем накин у неким од пиростких радњи, али ја не могу да постигнем да урадим ту количину коју они захтевају. Овако радим за своју душу, по неки комад продам преко друштвених мрежа и то ми добро дође као неки додатни приход – искрена је наша саговорница.
За израду накита се одлучила јер јој је то инспиративније иако захтева доста стрпљења и посвећености.
-Није тако тешко кад се заволи кад од једног обичног комада глине тај предмет осликавањем постане нешто потпуно друго. Углавном накит продајем преко друштвених мрежа или преко препоруке. Морам признати да су странци одушевљени овим што радим па сам неке комаде послала у Канаду, Данску, Словенију, Хрватску… Допада им се ваљда зато што је нешто аутентично, јединствено и не постоје два иста комада – рекла је она.

Илустрација: Огрлице ради ручно, а мотив Пиротског ћилима је њен допринос очувању традиције

Како настају огрлице?
Јелена истиче да је успела да споји неколико љубави кроз свој рад: љубав према грнчарији, осликавању и Пиротским ћилимима.
-Моја нана је била ћилимарка па смо у кући увек имали доста Пиротских ћилима. Често сам још као девојчица пребирала прстима по тим шарама, одрасла сам у з њих и то је оставило печат у мојој души због чега сам одлучила да управо ове шаре буду мотиви на мом накиту. Уз то као Пироћанки ми је важно да се сачува традиционално благо нашег народа, а ово је мој скромни допринос- искрена је она.
Објашњавајући сам процес настанка овој препелог накита Јелена признаје да је некад радила и наруквице, али да се у последње време фокусирала на огрлице зато што јој дају више могућности да ослика мотиве које је замислила.
-Најпре обликујем глину, потом је печем а затим ручно осликавам сваки комад. Не користим никакве шаблоне све директно радим из главе и како ми дође инспирација. Има доста сенчења, детаља и за осликавање једне огрлице у просеку ми треба два дана. Е сад да ли ће то да буде ђул или нека друга шара зависи од мог тренутног расположења. Помало убацујем и неке своје детаље, а важно ми је да се све добро уклопи, пре свега боје. Након што се ослика накит се лакира са два до три слоја лака. Волим кад се сија, јер лак на неки начин „оживи“ мотиве које сам наслика па огрлица буде још лепша – рекла је Јелена.
Израда накита и осликавање често је подсети на речи њеног оца.
-Док је био жив мој отац је често умео да каже:“Који ће сад да ме наследи, нико неће да се прихвати тога?“ И заиста није једноставно јер овај посао захтева доста времена, око за детаље и пуно стрпљења. Мој отац је био најбољи у свом послу али чини ми се да нисам имала довољно времена да научим од њега све финесе зато то сада учим сама и тако долазим до неких својих детаља које убацујем приликом сликања – додала је она.
Према Јелениним речима њен син не показује жељу за сликањем али ко зна, можда се у неком тренутку у животу и код њега „проради“ уметичка крв коју је наследио од мајке, деде и прадеде па себе пронађе у овом лепом занату и настави оно шти су започели његови преци.

Извор: Агробизнис магазин