Дедина воденица опет меље
Шум воде, сећања на детињство и село вратило је Ивану Луковић на дедовину у Лазац. И ништа ту није необично јер се млади враћају селу али је избор да постане најмлађа воденичарка у Србији ипак вредан пажње. Све је кренуло у време короне. Супруг Миодраг и син Душан главни помагачи у остварењу животних планова не крију да су на новој адреси нашли свој мир и потпуно здрав начин живота.Своје мало царство не би сада мењали ни за сво богатство света.
Вероватно се у нашим животима много тога дешава са разлогом, некад нашим избором а некада туђим наметнутим темпом. И једно и друго одредили су да двоје академаца са доласком ковида окрену нову страницу у свом животу и покрену посао на дедовини у Ласцу.
,, Ми смо буквално у време короне побегли из те латентне ситуације и дошли на село. Е сад не можете да будете на селу и да не радите ништа. Овде сваког тренутка и где год погледате има нешто да се ради. Између осталог ту је била и ова воденица и тако корак по корак уз помоћ овог малог шегрта воденица ради поново после 20 година ,,почиње причу Ивана Луковић.
Воденица породице Луковић изграђена је средином 19. века, о чему сведоче записи у сеоским црквеним књигама. У селу је позата као Илијина воденица која није радила дуже од 20 година, а онда је Ивана Луковић одлучила да настави породичну традицију.
Ништа нисмо мењали
,,У потпуности је аутентична воденица, таква каква је била 1870. године. Оба камена су функционална, тако да она меље и даље на тај начин на који је млела пре неких, скоро 200 година. Све смо учили у ходу. Једног воденичара смо питали како се помера и оштри камен, како се меље за различите врсте брашна (за хлеб пре свега). Највише су нам, међутим, помогли људи који су овде некада радили. Бака и дека су поред себе увек имали двоје-троје људи који су радили за дневницу и они су тачно знали како све функционише. Како су долазили људи, тако смо и ми учили. Воденица није класична поточара, већ од реке до ње води јаз дуг читав километар, који је био зарастао у коров, јер 22 године није коришћен, требало је то раскрчити“наставља Ивана.
Пуну подршку да обнови имање искрчи врзине, заснују воћњаке и посеју жито имала је у свом брачном другу Миодрагу. Било је потребно много труда да се воденица поново покрене, јер није типична поточара. Наиме требало је вратити у првобитно стање километар јаза којим вода стиже са реке, направити и брану да би се вода скренула, а да издржи бујицу која може да однесе и мост.
,,Намера нам је била да воденица наравно и даље буде воденица и да је приведемо тој намени. Међутим није било воде. Овде су биле и поплаве, све уништено, полако смо поправљали. Ниво јаза је био за неких 3.5 метара изнад воде, што је значило да не постоји шанса да реку усмеримо ту. Ручно смо 800 метара косили, секли, палили, чистили и дубили. На крају смо позвали багер и успели да спустимо ниво јаза.То је било најтежи део посла. Нико није веровао да ћемо успети зато што се и сама река променила и мање је воде него некада“,каже Миодраг Јовановић.
„Дедина воденица“ како су назвали своје сеоско газдинство полако али сигурно добија своје поклонике, мада у почетку нису уливали много поверења селу. Временом и искуством су доказали да су домаћини од поверења. Са супругом је четири године крчила дедино имање. Данас имају 80 ари под кукурузом и нове засаде воћа.
,,Није било лако.Потпуно је било нелогично да купујемо сировину када има толико празних њива, једну овде уз кућу смо недавно и купили. Није исто хладно млевено брашно јер на тај начин не уништавамо зрно и сви састојци су у брашну. Када се меље у електричним млиновима, зрно губи нутритивна својства. Сада тражимо жути кукуруз, хељду, овас и јечам да посејемо, а људи су одушевљени нашим брашном“ – похвалили су нам се домаћини.
Е, управо то хладно млевено брашно, мирише, оставља укус на непцима, здраво је и високих вредности. Ипак воденични точак дневно може да самеље око 90 килограма брашна, што је ипак мало за останак на сеоском имању у Ласцу.
Воденичар је устајао у цик зоре, остајао до касно у ноћ да би самлео пшеницу, жути и бели кукуруз, затим јарму за стоку, да сви буду задовољни и поново дођу. Данас, меље се углавном бели кукуруз за проју, најчешће за славе, празнике и друге благе дане. Мада од доласка ,,короне,, чини се да смо променили не само животне већ и навике у исхрани.
Како иде продаја?
,,Навикли су већ на нас после, две године рада. Продајемо нешто преко ФБ, нешто преко пријатеља, иде то полако својим током. Највише се тражи хељда и пројино брашно, наравно“ кажу супружници.
Сада имају и свој кукуруз,,осмак“ пројино брашна, али мељу пшеницу и хељду, праве интегрално брашно. Квалитет не може да се мери са млевењем на струју, јер овако се „на хладно“ сачувају сви добри састојци хранљивог зрна. Ивана и Миодраг имају планове с воденицом, мада полако заокружују причу и на другим пољима. Засадили су шљивик са кога Миодраг, као што то српска традиција и налаже, пече и ракију од својих шљива. Једна од парцела претворена је у највећу плантажу мушмула у овом крају.
,,На селу се сваштари, мора да се ради више ствари да би могло да се преживи. Ми тренутно немамо неку добит да бисмо од овога могли да функционишемо и да живимо нормално, али се трудимо. Ако будемо имали мушмуле, и шљиве, и наш кукуруз, и нашу пшеницу, па да рад камена искористимо и за производњу струје за своје потребе, можда будемо успели за неку годину. Ми производимо храну, то се сад модерно зове органска храна и људи који желе здраво да се хране, они то и купују. Они који су до сада куповали купују и даље и доводе нам нове купце. Нама је отворена воденица тако да уколико се деси да нисмо ту, купци узму брашно, оставе новац тако да међусобно градимо и то неко поверење. Идемо ка том плану да останемо на селу, да се вратимо, јер Ивана, Дуле и ја смо љубитељи природе, каже Миодраг.
,,Не бих баш о плановима некако нам се да кажем ,,изјалове“неки досадашњи потези, заправо нисмо их још увек спровели у дело, али о том потом. Имамо неких нових идеја, полако. Не може само од воденице да се живи далеко од тога биће“прича Ивана.
Наши саговорници нису живела на селу, још мање како да покрену воденички точак. Нису имали представу колико је тешко одржати сеоско домаћинство, али су досадашњим напорима привели газдинство намени. Ивана и Миодраг са својим деветогодишњим сином Душаном наставиће да живе у Ласцу пуним плућима бавећи се органском производњом.
,,Није било лако! Ми смо изабрали тежи пут. Најлакше је изабрати стално запослење где не мораш да мислиш о никаквим другим обавезама и одговорности, организацији посла. Дете иде у школицу, викенд нека необавезна шетња или путовање. Међутим када си сам нон-стоп сам мораш да испланираш дан, да испланираш дан свог детета. При том ми нисмо ни знали да радимо мноштво различитих послова. Тешко је, али у сваком случају мислим да је боље него да смо остали у граду. Проводимо више времена са дететом, дете се никада није разболело, овде има сву ширину, пеца, сакупља смолу, прави неке играчке од глине предмете. Испуњен је у потпуности испољава своју краетивност. Овде је у ствари најбоље баш Душану, јер има слободу и ширину, природа је свуда около, животиње. Сваки дан му је другачији. Право уживање, а и некако је очврснуо и сазрео за своје године,, каже Ивана.
Сеоски рођендан
Деветогодишњи Душан има право детињство, које све мање имају данашња деца, нарочито она која живе у градским срединама. Као прави домаћин показао ми је цело газдинство, верао се по дрвећу да би скинуо смолу од које прави мале руктворине. Показао мали музеј прадединих алата и експоната. Каже другари воле да дођу код њега и то веровали или не без телефона. На његов први ,,сеоски рођендан, сви су одушевљено дошли.
,, Било је супер и мени и другарима. Одмах смо планирали чега ћемо да се играмо. Мало смо јели али се више играли. Мени је овде лепо, нисам се љутио када смо дошли на село напротив, забавно је. Лети када ми дођу другари, пливамо, пецамо, играмо се. Ја бих желео да на воденици, горе на тавану саградимо собе да ту могу и да спавам…кукуруз осмак, па од њега мељемо најбоље пројино брашно за проју, качамак. Обожавам да једем. Иначе помажем и ја, све што могу, потпуно озбиљно и онако домаћински појашњава мали Душан. Мада како се опходи и у његовом говору, видим да имама крајње озбиљно саговорника потпуно нових видика за једног дечака од девет година.
Питам ипак, зашто су Шведску и Аљаску заменили повратком у Србију, Краљево а затим доласком на село. Многи себе виде тамо негде у обећаној земљи, обећаним новцима.
,,Није то баш тако. Дан и недеља, месец па и година прођу очас, вас су максимално исцедили, одузели буквално живот јер након 10 сати рада, нисте способни за неку личну авантуру.
Тамо на Западу имате све обезбеђено али да радите сат, два дуже, дан дуже, све за тај неки евро или долар више. На жалост ту је та продаја наше младости. И ми смо отишли како би обезбедили нека средтва да овде отпочнемо неки свој посао али нисмо себе видели у тим ,,комбинацијама, закључује Миодраг.
Проредило се село, мало ко сеје пшеницу, кукуруз углавном само за своје потребе, а концентрати су заменили јарму и мекиње са поточаре. Због тога је и број воденица поточара мали, али познаваоци фабуле кажу да је на Лазачкој реци, на удаљености од свега пет-шест километара било 14 поточара. У славу старих времена и неких других вредности ,,Дедина воденица“ осветлаће образ прецима, захваљујући нашим младим домаћинима.
Да се заиста све може кад се хоће видимо на њиховом примеру. Млади, насмејани, пуни живота и нових идеја верујемо да ће успети. На то подсећа и необичан животни пут ово двоје младих који се у потрази за зарадом упознају на Аљасци где су привремено радили. По повратку у Србију живели су у стану у Краљеву, опет радили послове мимо струке књижевности и адвокатуре. У сваком случају познанство на нашим домаћинима нам улива наду да постоји неки бољи свет. На нама је само да га пронађемо и оживимо.
Соња Цветковић
English