Да ли знате ко је била Баба Вишња и зашто је важна за Србију?

Пре два дана навршило се тачно 206 година откако се упокојила Вишња Обреновић, у народу познатија као Баба Вишња, родоначелница династије Обреновић. Имала је шесторо деце, из првог брака троје, колико и из другог – врховног кнеза српског, Милоша Обреновића, Јована, кнеза рудничке нахије, и Јеврема, кнеза шабачке и ваљевске нахије.

Управо због тога што је мајка чувених српских кнезова, бројне фамилије из чачанског краја годинама се боре и доказују да је Баба Вишња управо из њихове лозе. И сами историчари и публицисти данас се споре око порекла Вишње Обреновић. Поред става да је родом из Урошевића из оближњег подвујанског села Доња Трепча, немали број њих тврди да је она заправо потекла из Горње Трепче, тачније породице Гојковић. Опет, постоји теза да је и она, попут свог првог мужа, рођена у Брусници, у фамилији Маријановић.
– На основу расположивих података и до сада утврђених чињеница, а посебно након што је почетком деведесетих година прошлог века на брусничком гробљу пронађен надгробни споменик Димитрија Урошевића, “ујака господара Милана Обреновића”, мишљења смо да су Вишњини корени упркос разним недоумицама и контроверзама, управо из Урошевића.

Сматра се да је имала око 20 година када се венчала за Обрена Мартиновића. Њих двоје, заједно са децом, живели су у домаћинству – задрузи са Обреновим рођеним братом Иваном и његовом породицом – казао нам је Александар Марушић, виши кустос Музеја рудничко-таковског краја. У првом браку са Обреном из рудничког села Бруснице, по коме ће, испоставиће се касније, читава владарска кућа понети презиме, Вишња је родила, поред Јакова, односно Стане још и сина Милана. Након што је 1777. остала удовица, неку годину касније, преудала се у Средњу Добрињу крај Пожеге, где је у заједници са Теодором Михаиловићем 1783. донела на свет Милоша, 1786. Јована и 1790. године – Јеврема. Слично првом, и други њен брак окончан је смрћу брачног друга, новембра 1802.
– На позив старијих синова, који су у међувремену стасали, и посебно Милан, трговином стекли знатан иметак, Вишња се са двоје најмлађе деце вратила и поново настанила у Брусници. Неку годину раније, њено четврто дете – оштроумни и веома надарени Милош, самоиницијативно се доселио у поменуту кућу, где ће убрзо постати трговачки помоћник свог полубрата. За веома кратко време, не само да је овладао послом, већ је стекао и први пристојнији иметак.

Илустрација: У порти манастира Враћевшница поред Баба Вишње сахрањено је и троје њене деце: Гаврило, Марија и Ана

 

 

Током Првог устанка Милош је са супругом Љубицом, сином Петром и ћерком Петријом, боравио у Брусници, тачније у заједничком дому, односно задрузи Обреновића. Живећи са Вишњом под истим кровом, будућа српска кнегиња била је сведок њене велике туге након смрти сина Милана 1810, односно губитка снахе Стоје и унука Петра, Јаковљевог сина, три године касније. Иначе, за своју ћудљиву и напрасну свекрву знала је да каже “да кад се наљути на мене рекла би, да ми живота код ње више нема; ал се фришко поврне и жао јој, што ме је карала и на после дођу њене умилне речи и леп поступак са мном, и тако ме потпомаже у свачему да ми је после милије живети нежели пређе” – испричао нам је Марушић део мало познате историје о Обреновићима и самој Баби Вишњи.

Услед пропасти Карађорђевог устанка и поновног доласка Турака, Вишња се, заједно са својом породицом, повукла из Бруснице. Њиховo домаћинство запосео је турски муселим Ашим бег заједно са својом пратњом.

Будући српски предводитељ је мајку и осталу фамилију одвео у овчарско-кабларски манастир Никоље, код кума игумана Хаџи-Атанасија. Након неуспелог покушаја да запоседне Ужице, Милош се са породицом из манастира упутио у једну пећину изнад таковског села Шарана, где су у збегу провели јесен и почетак зиме 1813. Плашећи се одмазде, Обреновићи су на Светог Николу исте године још једном променили место боравка, сместивши се у кућу Ђорђа Љубичића под Кабларом.

Коначно, с пролећа 1814. су привремено боравили и у дому Ђорђа Матковића из села Шарана, иначе супруга Марте Вукомановић, тетке по оцу будуће кнегиње Љубице. Тешко и неизвесно стање, општа несигурност и сасвим неизвесна будућност, приморали су Милоша Обреновића да у јесен 1814. пресели мајку и остале најмилије “дубље у планину”, тачније на југоисточне ободе Рудника, у село Горња Црнућа на имање породице Маринковић. –

Постоје различите интерпретације које објашњавају Милошеву одлуку да баш на овом месту себи подигне нови дом. Тако, на пример, у памћењу фамилије Маринковић, чији чланови и данас живе у Црнући, остаће забележено казивање једног од предака, Чедомира рођеног 1914. године, да је Милошева мајка Вишња била удата у Маринковиће и да је то њој био трећи брак. Породична традиција даље казује да је Милош заправо дошао на имање своје мајке и очуха Милована или Радована, познатијег под надимком Жероња. Поменуто “газдинство” било је у кнежевом власништву све до половине 19. века, када је приликом посете Бечу, Милош Жероњи поклонио имање – открио нам је Марушић. Вишња се, вероватно, вратила у Брусницу 1816, сместивши се у дом млађег сина Јована Обреновића, управника Рудничке нахије.

Упокојила се у Брусници 18. јуна наредне године. Мајка кнеза Милоша Обреновића поживела је прилично дуго, па су је због тога из милошти звали Баба Вишња. – Године 1819. Кнез Милош је пренео из Бруснице кости своје мајке Вишње и покопао непосредно уз северни зид цркве у Враћевшници. На гробу је постављена плоча, захваљујући којој поуздано знамо да је старица преминула 18. јуна 1817. године.
Поред Баба Вишње, у порти је сахрањено и његово троје деце, Гаврило, Марија и Ана. Наредне 1820. постављена је плоча са натписом: “Ова тврда стена покрива кости старице Вишње, која се престави 18. јуна 1817. године. Колико је заиста поштовао своју мајку, и колико се трудио да трајно сачува од заборава њено име, говори податак да је Милош 1825. године “за вечну спомен својој матери Вишњи” подигао конак у манастиру, који је страдао у пожару 1920, а обновљен је после Другог светског рата.

Такође, важно је истаћи да је родоначелник најмлађе српске владарске куће у последњој години живота, 1860. обновио манастир у циљу неговања успомене на своју вољену мајку – закључио је Марушић. Успомену на Баба Вишњу чували су и њени потомци. Наиме, 1899. покренута је иницијатива за подизање новог споменика кнежевој мајци, када је основан одбор за реализацију подухвата. Две године касније у манастирској порти уз присуство многобројног народа, али и последњег владарског пара Обреновића, краља Александра и краљице Драге освећен је поменути споменик.

Извор: https://www.novosti.rs/c/reportaze/vesti/1250098/baba-visnja-nosila-teret-burnih-vremena-danas-206-godina-smrti-majke-milosa-obrenovica-mnoge-familije-dokazuju-njihove-loze