Михољско лето и златне боје јесени улепшале су још више ову чудно густу шуму. Само се чуо жубор воде и шум лишћа. Уска стаза и успон у првој половини пута лако се савладају. Осим неколико срушених стабала или камена, нема места за одмор, али то и није неки недостатак. Стаза је уредно обележена и шансе да се залута су мале.

https://www.facebook.com/kraljevoturizam.rs

Извор воде

И таман кад почињу да се јављају први знаци умора, стиже се до Доње Савине испоснице. Ту се могу срести два монаха из братства Студенице и посетити мала капела. Пред самом испосницом налази се клупа и Савин извор воде. То је прилика да се предахне и освежи пред даљи поход.

Пут се наставља преласком преко дрвеног мостића и успоном изнад Доње испоснице и убрзо постаје напорнији. Опало лишће је све гушће, а стаза се на неким местима једва види. Али, ту су и даље путокази, који уз све чешће клупе показују да се ипак крећете у правом смеру. За оне с мањом кондицијом, па и за нас равничаре који баш и нисмо навикли на овакве успоне, постаје помало и напорно. Али помисао да се крећете стазицом по којој је можда и сам Сава ходао, даје човеку неку чудну снагу и вољу да се издржи. Клизаво камење и корени стабала сакривени под слојем увелог лишћа само су још једна проба издржљивости. Клупе, па чак ни видиковци нису разлог за паузу док се хита према врху.

Убрзо се стиже и изнад провалије. За оне са страхом од висине овде је место одлуке. Окренути се и вратити се доле или поћи даље и надјачати своје страхове? За нас нема дилеме и ускоро стижемо до узаног, полукружног отвора и испоснице Светог Саве, на обронцима Радочела, проширен пећински комплекс озидан каменом.

О самој испосници нема пуно писаних података. Претпоставља се да се Сава повлачио у пећине, тада необезбеђене и неприступачне „келије” које и данас користе монаси. По једној легенди, Цркву Светог Ђорђа која се налази у комплексу, као и саму испосницу, подигао је слуга Стефана Немање баш у време када је велики жупан подизао Студеницу.

Из истог времена потиче и камено буре, такозвано Савино корито где се сакупља чиста и свежа вода. Неки кажу, ако нема воде, то је знак да је посетилац грешан. Монаси ипак кажу да све зависи од времена, падавина и броја посетилаца те да не треба бити разочаран ако се не пије вода из корита. Напротив, треба бити поносан јер се ходи Савиним стопама.

https://www.facebook.com/kraljevoturizam.rs

У Горњој испосници, далеко од свих, 1208. године Сава је писао Студенички типик – први устав Српске православне цркве и Житије Светог Симеона Немање.

Посетити Савину кућу тишине и после неколико направљених селфи-фотографија вратити се уобичајеном ритму је једно, а разумети ово свето место је друго. За то се морамо вратити вековима уназад. Веома давно, у 12. веку, на овим просторима живео је велики жупан Стефан Немања, родоначелник српске краљевске лозе Немањића,  ктитор манастира Студенице. Имао је три сина, три принца: Стефана, Вукана и Растка. Најмлађи од њих је био другачији од своје браће. Растка није интересовало богатство, моћ и слава. Привлачила га је љубав Христова, хришћанске легенде о свецима и духовни живот.

Повратак са Свете Горе

Заљубљен у православну веру, са својих седамнаест лета оставља двор и владавину, а себе проналази на Светој Гори као монах Сава. Годинама касније, велики жупан Немања повлачи се с престола и придружује се Сави као монах Симеон.

Божијом руком вођен, после дуго година, некада принц Растко, а тада монах Сава, враћа се свом вољеном народу с моштима свога оца Симеона у Студеницу с циљем да над њима помири посвађану браћу. Тада почиње велики преокрет у Србији како у духовном, тако и државном погледу. Сава преузима водећу улогу у просвећивању својих сународника, јача веру у Бога ширећи православље.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/567335/putovanja/kuca-tisine-velikog-sveca