Да ли знате шта је заједничко српским бабама и тибетанским монасима?

Кад нема лека ту је клека, говорили су наши стари и на најсликовитији начин описивали једну од најлековитијих биљака на свету. Веома је цењена у народној медицини, а њена лековита својства користе тибетански монаси, јер је ово биљка која успева и на 4.900 метара надморске висине. Најпознатија шума клеке на свету налази се у југоисточном Тибету и на северним падинама Хималајима, правећи једну од највиших линија дрвећа на планети. Од клеке може да се прави туршија, вино или надалеко чувена ракија клековача.

Илустрација: Клека је најбоља природна апотека /ФОТО: Pixabay

 

ОД ГРМА ДО ДРВЕТА
Клека (лат. Juniperus communis) је зимзелена вишегодишња биљка из породице чемпреса. У зависности од станишта може да буде густ, широки жбун између пола и један метар, а може да порасте и као стабло до седам метара висине. У народу је позната и под именима боровац, бриње, брин, клекиња, клековача, смрека, боровица смрче… У Србији је заступљена у Делиблатској пешчари, на Фрушкој гори и Вршачким планинама, али и широм Сјеничко-пештерске висоравни, на планини Гучево, Златибору, Златару, Тари, те на подручју Власинског језера. Расте и на Копаонику и Старој планини, као и на многим сушним кречњачким подлогама базофилног карактера.
Има развијен, дубок и разгранат корен, што јој омогућава да добро користи хранљиве супстанце из земљишта. Захваљујући снажном корену, клека се користи и за заштиту земљишта од ерозије. Као и сви четинари лишће су густе, оштре и зашиљене бодљикаве иглице тамно зелене боје. Иако је лековита цела биљка за справљање народних лекова најчешће се користи плод ове биљке.
Клека цвета током априла и маја, мушки цветови су жуте, а женски зелене боје. Гране су густе са по три четине у пршљену, зашиљене, на лицу са белом траком у средини. У лековите сврхе користе се младе иглице и гранчице које се беру од априла до јуна, а потом се суше и чувају на тамном, сувом и хладном месту. Само дрво клеке је подесно за резбарење и израду намештаја, јер се одликује лепом бојом дрвета. У Норвешкој се дрво клеке користи за облагање кућа или израду брвнара, јер је добар изолатор који штити од хладноће.
Плод клеке су бобичасте шишарке које сазревају две године. Једногодишње бобице су зелене и нису лековите, док су зрели плодови плаво-љубичасте боје превучене воштаним сјајем. Беру се од краја лета до почетка зиме, суше и користе за справљање сокова, лековитих тинктура, чајева… Плодови се суше на промаји уз често превртање. Плод клеке се користи у гастрономији Европе и Индије, алпски народи је користе у јелима од киселог купуса и меса, посебно када је у питању месо дивљачи.

Илустрација: Лековита је чак и ракија од клеке а користи се за реуму, гихт и болне зглобове/ФОТО: Pixabay

 

ЛЕКОВИТА СВОЈСТВА И ПРИМЕНА
Плод клеке садржи 2,5% етарског уља, флавоноиде, проантоцијане, шећере. Клека је добар диуретик и користи се за избацивање вишка воде у организму, за дезинфекцију и против упала бубрега и бешике, за снижавање температуре. Помаже код стомачних проблема, побољшава варење, апетит, смирује болове и ублажава надимање, користи се код назеба, кашља јер олакшава искашљавање шлајма, док се етарско уље користи за инхалацију. У народној медицини клека се користи код реуматизма, артритиса и осталих болова у зглобовима, купка од иглица и младих грана клеке отклања оток ногу и побољшава циркулацију, чисти крв, јетру… Како упозоравају стручњаци клеку не смеју да користе бубрежни болесници, породиље током дојења или труднице јер може изазвати контракције материце и довести до побачаја.
Поред чаја од бобица клеке који се и најчешће користи, врло цењено је етарско уље које се добија се дестилацијом из изгњечених зрелих плодова. Бистро је, безбојно до жућкасто-зеленкасто ароматичног мириса и врло је скупо. Користи се за ублажавање болова, има антисептичко, противупално и диуретичко деловање. Користи се за инхалације у случају бронхитиса и прехладе, за масажу код реуматских болова јер продире у ткиво и лечи дубља жаришта болести. Не сме се неразређено наносити на кожу, већ помешано с машћу или неким базичним уљем као што је маслиново, бадемово, уље невена…Од бобица клеке се прави туршија, компот, вино али и надалеко чувена ракија клековача која је такође лековита.
Клековача – ракија од клеке
У провидну стаклену боцу убаци се 15 плодова клеке и прелије са 1л ракије од шљиве или јабуке. Флаша треба да стоји на сунцу до 40 дана уз повремено мућкање. Ракија од клеке има специфичну жуту боју. Познаваоци ракије кажу да је најбоља клековача она која се додаје у меку ракију, а специфичан укус се постиже дестилацијом. Оваква ракија користи се за облоге код болних зглобова, артритиса, гихта.

Извор: Етносрб