Слике грожђа Светог Рафаила враћају се у Србију

Дуже од века вео тајне и заборава надвијао се над три мање позната платна једног од најзначајнијих делатника српске религиозне уметности новијег доба, иза ког су остала дела трајне вредности, сликара Свештеномученика Рафаила (Момчиловића).

И онда, када се уметничка, црквена и научна јавност најмање надала, двема од три његове слике с приказом сорти винове лозе које су се узгајале у Тимочкој крајини почетком 20. века, ушло се у траг на, најблаже речено, врло необичан начин.

Слике је у време када је био сабрат манастира Буково у неготинском крају, 1907. године насликао Рафаило Момчиловић за потребе обимног ампелографског дела – лексикона виноградарства који су покренули француски професор виноградарства и светски стручњак за виноградарство Пјер Вијала и његов колега Виктор Верморел, у ком су хтели да обједине дотадашња знања о свим познатим сортама винове лозе диљем земаљске кугле.

Задатак, тада јеромонаха Рафаила, био је да прикаже скадарку, багрину и пловдину, док је нешто раније његов учитељ цртања Кирил Кутник насликао прокупац, зачинак и смедеревку.

Уз детаљан опис и податке требало је да слике послуже као илустрација. Директор Школе за винодеље и воћарство која је деловала на манастирском имању Павле Тодорић послао је свих шест слика у Париз, међутим, оне не само што се нису нашле ни у једном тому Вијалине „Ампелографије”, него им се у Граду светлости изгубио сваки траг. Све до прошле године, када је Рафаилове слике скадарке и беле сорте грожђа за коју није утврђено о којој врсти је реч, на аукцији случајно купила наша сународница родом из Неготина, која са супругом Новосађанином и децом живи у Белгији.

– Купили смо их прошле године игром случаја – каже за „Дневник” ова Неготинка, не желећи да њено и име супруга буду објављени јер сматра да у читавом њиховом подухвату који следи, акценат треба да буде на сликама. – Бавимо се пословима који немају везе са уметношћу, али смо велики љубитељи и уметности. Иако смо одлучили да не купујемо више слике, на паузи између два пословна састанка погледала сам шта аукцијске куће имају у понуди, и на сајту једне, који иначе не отварам често и из друге је земље, угледала сам та два дела не знајући ништа о њима нити о аутору. Морам признати да сам погледом прешла преко њих, али сам се из мени непознатих разлога стално враћала. Када сам погледала на интернету ко је Рафаило Момчиловић, слике су за мене добиле сасвим други значај и вредност. Од тог тренутка почињем да откривам низ података мени битних, који делују као случајност, али када боље размислим, схватам да је то више од пуке случајности. По жељи патријарха Павла, Рафаило Момчиловић је проглашен за свештеномученика, а ја сам рођена на дан за који је уписан у календар као светац! То је била само једна у низу случајности.

Илустрација: О овим сликама се 100 година није знало ништа/ ФОТО: Приватна архива Дневник.рс

Када су слике стигле у њихов дом, отпочело је истраживање, и онда је овај брачни пар открио и друге невероватне податке, који су их навели да донесу одлуку да платна врате у Србију.

– Сазнали смо да су настале ни мање ни више него у манастиру Буково на километар и по од Неготина, у ком су се венчали моји родитељи, а ја у њега одлазила као дете и могло би се рећи да сам одрастала уз њега. У њему је крштен и наш најстарији син – прича наша саговорница. – То је било за мене невероватно откриће. Дознали смо то из чланка „Мистерија првих слика које илуструју српске локалне сорте винове лозе” историчара Александра Фотића, објављеног на порталу Винопедија. Да није било тог текста, ми не бисмо ни знали шта смо купили. Невероватна случајност је да су слике настале на месту које за мене има огроман значај. Ступили смо у контакт са господином Фотићем, који је био веома изненађен и пуно се обрадовао. Ми смо слике донели у Србију и решили да тамо и остану. Биле су у нашем дому, било их је лепо гледати свакога дана, али смо муж и ја одлучили да их однесемо у домовину да их гледају и други људи, а не само ми.

Саговорница „Дневника” додаје да јој је посебна жеља била да прво прођу кроз капију манастира Буково, где су створене, а одатле ће, по свему судећи, наставити да гостују по том крају. А повода има много. Догодине се, рецимо, обележава 190 година Епархије тимочке, па девет деценија неготинског музеја… Слике су, иначе, стигле у Србију у октобру ове године. Налазе се у Народном музеју у Београду на конзервацији, која је била неопходна с обзиром на проток времена.

– У музеју су сви били предусретљиви, рекли су нам од каквог су значаја за Србију у уметничком смислу, али оне су подједнако важне и за цркву и виноградарство Србије. На њима су насликане аутохтоне сорте грожђа какве су биле пре 120 година. Грожђе кроз генетске модификације може да се мења, а слике пружају представу како су изгледале пре више од века. Оне су Божијим провиђењем доспеле у наше руке и из наших руку ће стићи тамо где су настале. И даље ми је најчудније да их купим баш ја, којој Буково и цео крај невероватно много значи. Веома смо срећни што је тако…

Илустрација: Слике су настале у манастиру Буково/ ФОТО: Приватна архива Дневник.рс

Гест наше саговорнице да слике врати у Србију, у првом реду у светињу Буково, наишао је на леп пријем код епископа тимочког Илариона, који за наш лист каже да ову Неготинку познаје близу тридесет година, као и њене родитеље – мајку Александру и покојног оца Томислава.

– Њен садашњи потез и поступак, као и жеља и намера да се недавно заиста чудесним промислом Божијим откривене слике Св. свештеномученика Рафаила Шишатовачког (Момчиловића) прикажу, након конзервације, у Србији, а најпре у манастиру Буково, уопште ме не изненађује – каже нам владика Иларион. – Напротив, овај поступак само сведочи и потврђује њено и породично дубоко укорењено патриотско осећање, као и духовно, православно, предањско утврђење у вери. Осим тога, можда је у овом контексту подједнако важан и њен локал-патриотизам и лична везаност за манастир Буково, у коме је још као дете доживела много лепих и незаборавних тренутака. О свему овоме имао сам прилику да слушам непосредно од ње саме, али и њених родитеља. Заиста, није се десио ни сусрет ни контакт, а да се није споменуо Неготин и манастир Буково. Разумевајући из своје перспективе овакву и оволику њену љубав према свом завичају, заиста се дивим Божијем промислу и дару, којим је Господ благословио своју верну слушкињу оваквим благословом, да управо она, покренута неодољивим надахнућем свише, о чему ми је лично посведочила, у далекој „туђини“ пронађе нешто овако вредно, а готово од свих заборављено.

Владика Иларион напомиње да се овим проналаском отвара и нова епоха у манастирској историји, а која нажалост није довољно документована нити позната. Са друге стране, каже владика, велика је радост коју доноси чињеница да је неко ко се касније посветио највећом жртвом мучеништва боравио и стварао у том манастиру.

Вишеструка улога манастира Буково
На изложби „Вински летопис Србије” у Београду заслужену пажњу добила је и Пољопривредна школа Буково, некадашња школа за винодељство и воћарство. Основао ју је 1887. године манастир Буково. По речима епископа тимочког Илариона, четири године касније, препознавши потенцијал и потребу овакве школе, држава преузима школу и на њој гради прву просветно-образовну установу у Србији те врсте.

– У то време неколико наставника у школи били су управо образовани монаси из манастира Буково. Оваква добра и успешна сарадња наставила се све до после Другог светског рата, када је манастиру комунистичка власт одузела готово целокупно имање, чиме је и опстанак манастира доведен у веома тежак положај. Сарадња је почела да се обнавља тек када је безбожна власт почела да силази са друштвено политичке сцене. Данас је на манастирском имању засађено нових винограда на површини од 14 хектара, а од тога манастир непосредно одржава седам. Винарство је обновљено 2006/07. године првом производњом вина од купљеног грожђа и првим печењем шљивове препеченице, а виноградарство 2009, када су на манастирском имању засађене прве саднице аутохтоне сорте црне тамјанике, преузете из матичног винограда управо из пољопривредне школе Буково – каже владика Иларион.

Авионска карта и за слике
Необичностима у овом случају никад краја. Испоставило се када је колегама у Белгији причала какве слике је купила, да јој је блиска сарадница Францускиња др Недин Верморел из породице аутора изложбе и ампелографског лексикона за који је Рафаило Момчиловић сликао три српске сорте грожђа. Пренос слика у Србију био је врло захтеван задатак који је, између осталог, изискивао прибављање бројне документације да би смела да их изнесе из земље чланице ЕУ.

– Могла сам авионом да их донесем, али сам морала да купим две авионске карте, једну за мене, а другу за слике, јер нисам смела у пртљажник да их оставим бојећи се да се не изгубе – прича наша саговорница. – Пуно су нам помогли људи из Народног музеја саветима како их безбедно донети, спремити административно и физички. Међутим, нису биле спремне за излагање у Галерији САНУ у Београду почетком новембра поводом изложбе „Вински летопис Србије”, чији је један од аутора и Александар Фотић.

 

Извор: https://www.dnevnik.rs/kultura/naslovi/dnevnik-saznaje-razresena-velika-tajna-vinove-loze-slike-grozda-svetog-rafaila