Почетку буне на дахије и два игумана
Иако је архимандрит из Боговађе био у сенци војсковођа, Турци су веома добро знали одакле долази права опасност. Прва жртва „сече кнезова“, затирања српских народних вођа, коју су предузеле јаничарске дахије 1804. био је Хаџи Рувим, архимандрит манастира Боговађе. Његова памет, писменост, углед у народу и везе са иностранством плашили су дахије више него пушке и јатагани
О томе је сведочанство оставио највећи песник устанка Филип Вишњић у Аганлијиним речима у „Почетку буне на дахије“:
Док погубим до два игумана,
Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
Који знаду злато растапати
И са њиме ситне књиге писат’Нас дахије цару опадати,
Око себе рају сјетовати.
Турци су Хаџи Рувима прогонили откад им је ухода, издајник међу калуђерима, јавио да је он у јануару 1803. у манастиру Боговађи тајно окупуио дванаест српских кнезова да потпишу тужбу султану Селиму Трећем против дахијских злодела. Предање каже да су писмо написали Хаџи Рувим и његов пријатељ, ученик и саборац Хаџи Ђера, игуман манастира Вољавче. По неким сведочанствима окупљени кнезови су пред хаџи Рувимом су положили заклетву да ће за подићи устанак.
Хаџи Рувим и Хаџи Ђера са српским кнезовима ФОТО: vikipedija, архива Новости
– Он је у Боговађи створио за то време значајан књижни фонд, а из те библиотеке давао је књиге на читање и световним лицима. Све књиге које је набавио завештао је манастиру. Поред целог круга црквених богослужбених књига, Боговађа је 1826. имала и 108 других, од којих чак 40 историографске садржине. Књиге које је набављао указују на његово широко опште образовање и жељу да даље обогаћује своје знање – наводи историчар Недељко В. Радосављевић.
Записи на књигама откривају тајну мапу путовања Хаџи Рувима, између Србије, Русије, Јерусалима, Свете Горе и православних центара у Хабсбуршкој монархији. Он је успео да обезбедио и средства за обнову манастира Рача, чувене преписивачке и књижевне школе, чији је игуман Хаџи Мелентије био један од вођа Првог српског устанка.
– Друга половина 18. века је време је демографског опоравка Срба на простору Београдског пашалука након три велика хабзбуршко-османска рата. То је период постепеног формирања модерне српске нације. Православна црква, њени свештеници и монаси, имали су у томе значајну улогу. Један од српских монаха чија је делатност обележила предустанички период, био је Хаџи Рувим Нешковић. Његов животни пут, до сада није био предмет шире анализе, иако је реч о ходочаснику, писцу, историчару и активном учеснику догађаја уочи избијања Првог српског устанка – каже Радосављевић.
– Иако је Хаџи Рувим био у сенци војсковођа, Турци су веома добро знали одакле долази права опасност. Он је био духовни творац српске револуције и обнављања државности Србије – каже историчар Борисав Челиковић.
Дахије су крајем 1803. дошле до писма аустријском мајору обавештајцу Митезеру у коме се говори о припремама за устанак и наводи “да у Срба има довољно војске”, а моли се само помоћ у муницији и официрима. Као аутори писма прво су осумњичени кнез Алекса Ненадовић и Петар Николајевић Молер, Хаџи Рувимов братанац.
По неким изворима Хаџи Рувим је на превару намамљен у Београд 27.јануара 1804. где су га дахије утамничиле у кули Небојши. По другој верзији, архимандрит Боговађе свесно се жртвовао да би сачувао друге организаторе устанка.
Погубљен је 29. јануара у на Калемегдану, после страшног мучења. Стоички је трпео док су му Турци усијаним клештима кидали месо са груди. Злогласни Аганлија био је задивљен и понудио му да пређе у ислам и сачува главу. Хаџи Рувим је одбио и затражио само мало времена да се помоли. После четврт сата ћутања подигао је главу и рекао:
– Сад чините своје…
МАНАСТИР БОГОВАЂА
Манастир Боговађа се налази у истоименом селу на 6км удаљености од Лајковца. Припада Епархији Ваљевској СПЦ. Порекло назива манастира има два тумачења. Прво је да је Бог тај који вади из невоље- ,,Бого Вађа“ а друго по извору свеже воде коју је народ сматрао лековитом за лечење разних болести, а нарочито болести очију. Тај извор је временом прозван ,,Богова вода“ одакле је проистекло данашње име. Манастир је посвећен Светом Георгију Победоносцу.
Не постоје поуздани подаци када је првобитна црква подигнута, нити које био ктитор. Претпоставља се ипак да је Деспот Стефан Лазаревић почетком XV века могао бити ктитор првобитног манастира Боговађе.
По народном предању у Боговађи се упокојио син Деспота Ђурђа Бранковића, Гргур Слепи као монах Герман 1458. годину дана пре пада Српске Деспотовине.
Обнова Пећке патријаршије 1557. допринела је томе да верски живот у поробљеној Србији поново оживи. Овде посебно треба истаћи обнову манастира Боговађе, подизање нове цркве на темељима старе, пуних 12 лета пре обнове Пећке патријаршије, године 1545. На једној страници такозваног ,,Дабиног јеванђеља“ које се чува у Боговађи, сачуван је запис о подизању, обнови за време јеромонаха Мардарија родом из Бијелог Поља и братије манастира која је обитавала при темељима старе цркве. Тадашњи ктитори су били кнезови Јован и Павле Велимировић, спахије из села Јабучја. У запису се наводи да се црква подиже у славу и похвалу Светом и Славном Великомученику Георгију. Црква јеромонаха Мардарија и братије свакако је била мања и тескобна али су зато конак и остале зграде били пространи и довољни за општежитије братства. Према осталим записима у периоду благостања поготово половином XVIII века манастир је постао средиште духовног и културног живота за своју околину. У то време постојала је школа у којој су се младићи учили писмености спремајући се за духовни позив. Боговађа је у то време била врста богословије у ужем смислу, тада се као игуман, старешина манастира помиње Софроније Гавриловић.
Према наредним записима наводи се да је Боговађа заједно са многим другим манастирима и црквама страдала 1789.године у турско-аустријском рату. Захваљујући амнестији од 1791. године и новонасталим стањем у Београдском пашалуку приступило се обнови манастира. Тадашњи јеромонах Хаџи Рувим Нешковић заједно са јеромонасима Василијем Петровићем, Герасимом Георгијевићем-Хаџи Ђером и осталом братијом почиње 1791. обнову, изградњу нове цркве такође посвећене Светом Великомученику Георгију која је завршена 1794.године. Нова црква је освештана 1795. од стране ваљевског митрополита Данила. Том приликом је Хаџи Рувим постављен за архимандрита а Василије Петровић за игумана Боговађе. Тада је црква украшена новим иконостасом у чијој изради је учествовао и Хаџи Рувим. Сам Хаџи Рувим је изучио иконописачку и дуборезачку вештину у манастиру Докмир у школи која је у то време била изузетно цењена будући да су је основали светогорски монаси приликом својих долазака у ваљевски крај. Свакако један од најписменијих духовника тога времена, народни бранилац и изузетна личност Цркве на прелазу из XVIII у XIX век Хаџи Рувим је страдао 29.01. 1804. у сечи народних првака. Пред смрт изговарајући молитву за исход душе рекао је: ,, Богу грешим сваки дан све више и више, а вама ништа нисам згрешио. Сад чините своје“. Нека је вечан покој његовој мученичкој души.
Mанастирски конак у Боговађи подигнут је за време архимандрита Рувима и игумана Василија. Пошто је Београд у то време још био под Турцима, бивајући кратко 1805. у манастиру Вољавча на Руднику, на Велику Госпојину исте године у Боговађи је постављен Правитељствујушчи Совјет народа српског, којем је за првог председника изабран Прота Матеја Ненадовић а за секретара Божидар Грујовић, Србин из Хабсбуршке монархије, доктор права.
Године 1813. Турска царевина је поново покорила Србију. Хаџи-Рувимова задужбина је међу првима страдала, спаљена и разрушена а поред згаришта су остали игуман Авакум и два монаха. Књаз Милош као велики задужбинар приступа обнови Боговађе. Градњу нове цркве и обнову манастирског конака извршио је неимар Милутин Гођевац из Осата у Босни са 80 радника, зидара и тесара.
Градња је започета 10.јула 1816. а завршена је 10.децембра такође 1816. године. Исте године на празник Рођења Христовог, Црква је освештана.
Опис Боговађе у то време преноси Јоаким Вујић у својој књизи ,, Путешествије по Сербији“ из 1826. ,, Овај монастир лежи између средњих планина, на једном малом потоку. Он је по паденију Карађорђа сав до основа од Турака био попаљен и разорен. Књаз Милош га је сопственим трошком из основа подигао. Црква споља има три трула са три позлаћена крста и једно прекрасно предворије. У певницама има доста црквених књига. Поред ових у манастиру има једна библиотека која садржи 108 комада различитих књига , између њих 40 историјских. “ Записивање појединих важнијих духовних и световних догађаја на празним страницама и маргинама богослужбених књига се вршило од давнина, што у недостатку хартије или што се сматрало да ће се црквене књиге дуже и боље сачувати. Као што је рекао Прота Матеја: ,, Нашим калуђерима треба благодарити што су оставили, иако штуре и кратке, ипак драгоцене податке, на основу којих су касније школовани и писмени људи могли писати историју нашег народног живота из тог мрачног времена.“ Уколико нису могли набавити потребне књиге прилагањем, монаси су се морали довијати и куповати их из својих средстава. Тако је Хаџи-Рувим од свог рукодеља садељавши два крста и за њих добијени новац од три турска гроша купио Страсно јеванђеље, положивши га на Часну Трпезу 04. марта 1797.године. Поред тога верујући народ је прилагао књиге колико је могао да би у њима овековечио спомен на своје упокојене. Највише записа се налази у минејима прилаганим у време старешинства игумана Василија и архимандрит Хаџи-Рувима. Велика историјска драгоценост која се чува у манастиру Боговађа је Дабино јеванђеље штампано у Москви 1730.године, оковано позлаћеним сребром, које се првобитно налазило у манастиру Студеница, откупљено је 1796. и пренето у Боговађу.
У манастиру се налазе два рукописа. Раније их је било шест. Први је Пролог, писан руком у Бијелом Пољу од стране Гаврила Даскаловића протопрезвитера из Нове Вароши. Други је такође Пролог за 12 месеци написан трудом јеромонаха Јоакима у Хиландару, како је доспео у Боговађу није познато.
Половином XIX века, тачније 1847.године целокупно манастирско земљиште потврђено решењем Књаза Александра Карађорђевића је износило 530 хектара шума, ораница, ливада.
Књаз Милошева црква из 1816. се убрзо показала као недовољна за потребе богослужења и пријем већег броја верника. Године 1852. за време игумана Григорија Илића подигнута је нова, проширена црква која и данас постоји. Сама грађевина је дуга 18метара, широка 6 и висока 6 метара без торња који је припојен припрати. Камена врата су уоквирена лозом, која излази из путира. Иконостас је дрвени, обојен уљаним бојама. Дело иконописца Милије Марковића са синовима Радованом и Николом из 1858. Шест година након изградње нове цркве, подигнут је такође нов манастирски конак. Изнад северних врата конака постављена је камена плоча и на њој запис о подизању конака.
Године 1884. за време владавине Краља Милана Обреновића Првог конак је додатно проширен. Сама династија Обреновића је изузетно ценила и поштовала манастир Боговађу будући да је игуман Боговађе Авакум Петровић учествовао у припремама за подизање Другогсрпског устанка. Књаз Милош као обновитељ Боговађе се овде причестио 1818. а принц Александар Обреновић са својим оцем краљем Миланом је посетио манастир 26.априла 1889. У конаку се чува Споменица са фотографијама оба краља и записом о посети. Поред тога конак Боговађе поседује и реликвије у виду два крста. Први је мали крст од злата, украшен бисером коралима и филиграном. Други, већи крст, украшен такође филиграном и драгим каменом. У конаку се налази такође и 13 икона, међу којима се истиче икона Спаситеља из XVIII века, грчке израде.
У току Првог светског рата за време Колубарске битке у околини Боговађе су вођене жестоке борбе. У манастиру је била болница, односно превијалиште за рањене у борбама око реке Љиг. Након пораза у повлачењу аустро-угарске трупе су опљачкале манастир уништивши највећу драгоценост, библиотеку Хаџи-Рувима. За време окупације манастирска шума је посечена, стока отерана за потребе окупатора. Тадашњи старешина архимандрит Михаило Јанковић је интерниран у затвор у Нежидеру у Аустро-угарској да би у његовом одсуству јеромонах Мирон Митровић због недостатка монаштва и свештенства вршио и старешинство и парохијску службу. Из манастирске библиотеке као и из осталих моралу су се уклонити књиге о којима се говори о династији Карађорђевић. Црквене књиге штампане у царској Русији у којима је био родослов руског царског дома су повучене из употребе.
Како је аустро-угарској војсци требало материјала за израду ратних оруђа, стигла је наредба да се заплене сва црквена звона која прелазе пречник од 25сантиметара. Из колубарског среза је тада однето 17 звона у тежини од близу 4 тоне.
Након Првог светског рата године1930. извршена је генерална реконструкција цркве. Главни предузимач радова је био Велимир Мијушковић из Обреновца за суму од 70000 динара. На празник Преображења Господњег 1931. подигнута су на звоник два нова звона. Треће, средње звоно подарили су манастиру Војислав и Драгиња Перишић, из села Латковић, за покој душе своје рано преминуле кћери Косане. У унутрашњости цркве на западном зиду су тада постављене камене плоче са именима 320 изгинулих ратника у ратовима од 1912. до 1918. године из Боговађе и околних села.
За време Другог светског рата старешина Боговађе је био игуман Венијамин Николић који је успео да сачува манастир од поновног разарања, мада је манастирска економија прилично опустела. Од 1957. Боговађа је женски манастир. Године 1961. поново је реновиран велики манастирски конак, да би шест година касније почела генерална поправка цркве која је завршена годину дана касније, 1968.године. Тадашња настојатељица је била игуманија мати Ефросинија која је изузетно допринела обнови Боговађе. Манастир Боговађа је 1982. регистрован као Споменик културе од великог значаја. Последњи конзерваторско-рестаураторски радови су изведени 1998-1999. године, док је реконструкција манастирског конака обављена 2005.године. Поред главне цркве у манастирском комплексу се налази музеј са сталном поставком, односно са знаменитим личностима пре и за време Првог српског устанка, посвећен првој српској скупштини која је тада у Боговађи имала своје седиште.
Унутар старог конака је смештена капела Светог Симеона Мироточивог освештана 26.фебруара 2017. од стране епископа Ваљевског Господина Милутина. На челу сестринства манастира Боговађе се налази игуманија мати Агнија.
Молитвама Пресвете Богородице, Светог Великомученика Георгија и Свих Светих Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас. Амин.
Александар Павић, вероучитељ
Извор: Епархија Ваљевска
Насловна фотографија: Епархија Ваљевска
English