Село каквог нигде нема све пуца од лепоте

Кањон реке Јерме, смештен између Пирота, Димитровграда и Бабушнице, вероватно је најлепши у Србији. Почиње надомак села Власи између Влашке планине (1.443 метра) и планине Гребен. Литице овог кањона веома су стрме, до 400 метара висине, а река је на појединим местима широка свега десетак метара, као рецимо у делу који је добио име по народном називу Цедиљка.

Јерма извире на Власинском језеру. Дужине је 72 километра. Из Србије вијуга у Бугарску, затим се враћа у Србију, пролази поред манастира Светог Јована Богослова у селу Поганово и улива у реку Нишаву, код пиротског села Суково. Кањон Јерме проглашен је за Специјални резерват природе „Јерма”.

Лепоте кањона

Невероватно, а истинито, до 1927. године, осим стазе, није било пута до кањона и манастира. Тек када је те године постављен железнички колосек, за потребе рудника каменог угља „Јерма” у селу Ракита, обезбеђен је несметани приступ лепотама кањона, а у првој половини 20. века настале су многобројне туристичко-пешачке стазе.

Уз сам манастир Светог Јована Богослова и оближње селo Власи почињу туристичко-пешачке стазе ка видиковцима Равни камик, Тиква и Мумуљ. Да се пређе десетак километара стазе потребно је око четири сата хода. Рецимо, стаза село Власи – манастир спада у лакше планинарске туре и води на видиковац Равни камик (изнад села Власи) и видиковац Тиква (изнад манастира).

Пиротско село Суково највеће је насеље у непосредној близини кањона Јерме. Има око 550 житеља. На десној обали реке Јерме, а на два километра удаљености је истоимени манастир Суково из 15. века. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Село је имало железничку пругу уског колосека којом је пролазио популарни „ћира” и повезивао рудник и насеље Бело Поље. Наравно, сада је село много другачије. Нема више већи значај, једноставније је и скромније.

Илустрација: Овај крај је познат по манастиру Суково

У манастиру смо срели тридесетседмогодишњег Синишу Јанковића, родом из Панчева, који је у Сукову купио имање и трајно се преселио у ове крајеве. Средином педесетих година прошлог века масовно се одлазило са села, а сада је очигледно да многи од нас другачије размишљају и схватају да је добро бити у природи и ту живети, у изобиљу питке воде, шумских плодова, огрева и многобројних других погодности.

– Човеку је место у природи, а само нужно и привремено у градовима. Урбано Панчево заменио сам пустом дивљином и условима који су тешки за живот човека из града, али тако изгледа само на почетку, док се не навикнете и сродите с природом. Овде сам већ три и по године и прилагодио сам се овдашњим условима живота, који нису лаки, јер треба радити свакодневно. Али, рад је благодаран за човека. Не живим баш у селу него на периферији где нема доброг пута и где се користи изворска вода, а струја је монофазна. Овде, дакле, опстају најупорнији и они који знају шта желе – каже наш саговорник.

Синиша је по образовању пољопривредни техничар и прича како полако и систематски увећава број оваца и коза, има и кокошке носиље и неколико свиња.

– Циљ ми је да у догледно време производим веће количине здраве хране за продају. Упркос томе што је Србија богата плодном земљом, ми немамо довољно здраве хране. Шљива је добро родила, као и шумско воће. Овог лета сакупио сам веће количине дивље крушке. Дакле, ето џема, ето ракије! А, када се ужелим свеже рибе, одем до оближњег Суковског језера и за једно јутро упецам неколико килограма дивљег шарана, кажем дивљег јер је много укуснији и здравији од оног товљеног – каже Синиша.

Фејсбук група „Млади на селу”

Он је основао фејсбуку групу „Млади на селу” и преноси своја искуства о животу у природи. Преко ове групе помогао је неколицини људи да у Бабушници купе нешто земље и шуме и започну рад на производњи здраве хране. Синиша уверава да се у долини реке Јерме, у селима Суково, Планиница, Поганово и Власи, имање, са старом кућом, монофазном струјом и изворском водом може купити за мало пара, тек неколико хиљада евра.

Пошто је вредан, а и у снази и увек добре воље, Синиша много помаже старијим домаћинима као што и помаже и монасима суковског манастира. Кад треба коси траву и сече дрва за огрев, а ради и друге послове. У манастиру, у кошењу траве посебно се истиче игуман Серафим Мишић. На манастирском имању имају и краве, па се овде производи изузетно укусан сир и други производи од млека. Манастир је надалеко познат по прављењу миришљивог тамјана.

Илустрација: Синиша помаже и монасима у суковском манастиру кад год је то потребно

Манастир Поганово

Непосредно уз кањон Јерме, а на дванаестак километара од манастира Суково, налази се манастир Светог Јована Богослова. Познатији по имену Поганово, назван по истоименом селу. Оснивање манастира везује сe за византијског цара Константина и његову мајку царицу Јелену. Чак се помиње и запис да су манастир подигли Срби у првој половини 12. века. Ипак, новија историја сматра да је манастир саградио сестрић цара Душана, племић Константин Дејановић Драгаш крајем 14. века. Манастир је највише познат по производњи квалитетних воштаних свећа.

Нова светиња у селу Планиница

На три и по километра од манастира Суково је село Планиница, готово запуштено, са званично два становника. Путем узбрдо наилази се на напуштена дворишта у којима су углавном куће чатмаре (саграђене од чатме – прућа, сена и блата), али има и новијих које су подигнуте у другој половини прошлог века. Изнад села је стара Црква Светог Николе. Саграђен је омањи конак и неколико помоћних просторија. Ово је метох манастира Суково и ускоро ће постати манастир, као и што је некада био, сазнајемо од суковског јеромонаха Пајсија.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/519636/putovanja/povratak-u-selo