Моба као део сеоског туризма

Није реткост упознати младе брачне парове који су градску гужву заменили сеоском тишином. Цвркут птица и песма петла уместо будилника постају добродошлица свима који су осетили замор од живота у граду. Наши домаћини нису променили само град већ и државу. Пут од Франкфурта до Лопатнице за сада је био у једном смеру. Покренули су иновативну пољопривредну производњу, а ускоро ће почети да се баве и сеоским туризмом. Волонтери и мобе код њих су стално присутни. Посетили смо их током бербе кајсија.

Домаћинство Срђана Страиновића поново је оживело када се са породицом вратио из Немачке, након четврт века проведеног у иностранству. Пре три године Срђан и Насим дошли су из Немачке у Србију. У Лопатници, на Срђановој дедовини, засновали су нови дом, далеко од градске гужве. Послове у архитектури и грађевинарству заменили су сеоским пословима и радним туризмом. На двадесетак хектара узгајају житарице, воће и поврће. Готово све што изнесу на сто њихов је производ.

„Нама је ово био једини начин да опстанемо, јер посла има много. Нас четворо, ако рачунам и децу, сигурно не бисмо могли све сами да урадимо. Долазе углавном млади људи, појединачно или у пару, али понекад дође и цела породица. За њих је то једно ново искуство. Добро је нама, али и њима, бар за сада. Удаљени смо од града, а у селу нема младих који би радили, чак ни када бисте им платили. Ова кајсија је стара, мислим, више од 30 година и одлично је родила. Продаја откупљивачима није исплатива, а ако бих кајсију пласирао на пијаци, морао бих да изгубим цео дан. Зато је ово решење идеално. Принцип је да они који желе да је прераде дођу, сами уберу колико им је потребно и плате онолико колико сматрају да треба. Неколико људи убрало је по неколико тона за производњу ракије. Наравно, и ми смо нешто оставили за ракију, а део кајсија већ је спакован у тегле као џем“, прича наш домаћин Срђан.

Вијугави и уски пут довео нас је до засеока Космајица и њиховог имања смештеног на видиковцу. Сигуран и успешан посао у грађевинарству није био довољан јер животни императив, бар у њиховом случају, није био новац. Овде су пронашли склад са природом. Срђанова супруга, Ирачанка Насим, углавном је задужена за припрему хране и децу. Полако учи српски језик, али и како да припрема специјалитете овог краја.

„Волим да живим овде, а воле и деца. Имају простор да се играју, шетају, возе бицикле и проводе време са животињама. Овде се сви међусобно помажемо. Научила сам много тога. Стрина ми је помогла, па сада знам да правим сир и ајвар. Ајвар је тешко направити, потребно је много времена, али заједно радимо, заједно учимо и заједно ћемо успети. Много волим то што радим и ништа ми не пада тешко. Зато дођите да се дружимо“, каже кроз осмех, на симпатичном српском језику, ова вредна млада жена, која је свом имену додала још једно – Јелена.

Такав приступ сеоском животу био је неминован јер је раднике све теже пронаћи, па су светски путници на нашем простору открили нову авантуру. Темпо и тежина савременог живота младима не остављају много простора за уживање. Они који имају привилегију да посао могу да носе са собом проналазе одушак у, како су нам рекли, истраживачком туризму. Нета и Данило, Израелка и Бразилац, волонтирали су у берби кајсија.

„Први пут сам у Србији и веома ми се допада. Дошла сам управо код Срђана да истовремено уживам и радим. Они су сјајна породица и већ првог дана смо успоставили одличну комуникацију. Заједно радимо, данас помажемо у берби воћа, заједно ручамо, а увече се дружимо. Мислим да је ово дивно искуство јер је овде прелепо, људи су гостољубиви, а храна је одлична. Ово је аутентична Србија. Сигурно ћу поново доћи да видим шта се променило и колико су ови дивни људи напредовали“, каже Нета С.

„Први пут сам у Лопатници и уопште први пут у Србији. Пре десетак дана дошао сам код Срђана јер су им били потребни волонтери. Ово је изузетна породица, природа је лепа, а храна одлична. Људи су срдачни и осећам се као да се познајемо годинама. За мене је ово посебно искуство јер сам читав живот провео у граду. Промена је огромна и невероватно лепа. Сигурно ћу поново доћи са девојком и пријатељима, можда већ наредне године, када ми пословне обавезе то дозволе. Заиста сам одушевљен. Постали смо као једна велика породица, иако се први пут видимо. Магија, зар не?“, каже Данило Б. из Бразила.

Осим волонтера, ту су и пријатељи из Драгачева и Ивањице. Део рода откупе за своје потребе по приступачној цени, а део посла обаве кроз мобу, како би помогли домаћинима. Моба је данас све мање јер су села све празнија, а људи све удаљенији једни од других.

„Нема више ни мобе ни народа, а нема ни радника који би за новац дошли да раде. Ко ће да ради на ових четрдесет степени, када мозак гори? Ради онај ко мора и ко од тога живи. Дошли смо данас породично да Срђану мало помогнемо, али и да наберемо кајсије за себе. Бавим се прерадом воћа и поврћа, а ова кајсија ми одлично одговара јер није прскана, органска је и има посебан мирис и сокове који су другачији. Срђанова и моја породица постале су пријатељи после једне манифестације на којој смо се упознали и разменили производе. Ово што је он урадио за село и начин на који ради заслужују сваку похвалу“, истиче Снежана Страиновић из Драгачева.

Срђан и Насим заиста су учинили много јер су, осим свог имања, објединили још неколико суседних газдинстава. Позвали су мештане из непосредне близине да се прикључе овој причи кроз рад или прераду онога што производе на својим имањима и окућницама.

Гости, ма одакле долазили, воле нашу природу и храну, па при повратку увек понесу бар једну торбу више. У њој се нађу различити специјалитети, од сувомеснатих и млечних ђаконија до слатке и слане зимнице.

Страиновићи на свом имању гаје гуске, кокошке, патке, свиње расе моравка, овце, козе, говеда расе буша и коње. Производе органску храну коју продају у Србији и иностранству.

Радови на селу трају током целе године, а ових дана почиње и берба шљива, затим јабука и грожђа. Ако желите активан одмор, ова дестинација, удаљена двадесетак километара од Краљева, може бити и ваш избор. Убрани плодови стављају се у приколицу коју вуче квад. Све делује модерно и узбудљиво, а када се посао заврши, сви одлазе у дебелу хладовину под липом, на лагани сеоски ручак.