КАКО МЛАДИМА ИЗГЛЕДА ЖИВОТ У СРПСКИМ СЕЛИМА? Шта недостаје да би било добро?

Многи становници градова често се жале на гужву, загађен ваздух, буку и маштају да једног дана живе на селу. Сањају да се буде уз цвркут птица, једу здраво воће и поврће које су сами посадили и гајили. Али овакву романтичну представу најчешће имају људи који никада нису живели на селу.

Без продавнице и асфалта
Према последњим подацима у Србији данас има око 4.700 насеља, али ни једно село по уставу. Прогнозе су да ће у наредних десет до 15 година нестати 1.200 села, значи свако четврто. Број становника рапидно опада, а када се погледа статистика услова живота ту је ситуација још гора посебно у руралним подручјима. Око 1.000 села нема продавницу, 500 ни асфалтиран пут, док у 150.000 кућа на селу нико не живи!

Међутим, слово на папиру је једно, а живот нешто друго, па је Агробизнис магазин истраживао какав је живот, посебно младих, данас на селу.
– Као и све у животу ни село не може да се гледа црно – бело. Има својих предности, али и мана. Предност је што живимо у чистом окржењу, једемо здраву храну, дишемо чист ваздух. Ту сам свој на своме – каже за Агробизнис магазин Марко из Орашца недалеко од Аранђеловца. Овај вредан младић бави се повртарством и пластеничком производњом и каже да од овог посла може пристојно да се живи. Узгаја јагоде, малине, поврће које продаје на новобеоградској пијаци у Блоку 44.

Шта мислите, да ли је парадајз- воће или поврће? А занимљиво је како се бира и чува

– Највећи проблем је одлазак људи, посебно младих из села. У потрази за бољим и лакшим животом многи се селе у веће градове или иностранство. Младићи и девојке одлазе на студије мало ко се врати. Конкретно код нас у Орашцу проблем је недостатак културних садржаја. Осим 15. фебруара на Сретење када се сви сјате у наше село остатак године је углавном без неких дешавања. Сада преко лета мало одемо на базен и то је отприлике све – каже наш саговорник. Конкретно у Орашцу требало би направити боље путеве, продавница има али су слабије снабдевене па за сваку већу куповину треба ићи у Аранђеловац или у Београд.

Војвођанска села живе
Радован је рођен и одрастао је у Силбашу које спада међу најстарија села у Јужнобачком округу. Налази се недалеко од Бачке Паланке, а љубав према земљи и пољопривреди наследио је од родитеља и деде. Бави се повртарство на отвореном, а заједно са породицом производи црни лук, зачинску паприку, док од ратарских култура сеју соју, пшеницу , кукуруз и повремено уљану репицу.
– За разлику од осталих села које сам имао прилике да видим код нас је још и добро, има села која су у горем стању. Силбаша је на добро месту, код нас се рачва пут ка Бачком Петровцу, Сомбору и Новом Саду, тако да људи циркулишу и село живи. Мада, становника је све мање и мање. У селу је мешана средина, пола су Срби пола Словаци, много је оних који су отишли у Словачку и ако дођу то је углавном једном годишње за празнике – каже Радован, који никада није озбиљно размишљао од одласку из родног села.
– Уложио сам доста рада и труда у ово што имам, у машине и не бих могао да замислим да све оставим и одем негде другде. Свако размишља о нечем бољем, али када волите то што радите тешко се одричете тога и мислим да би ми изузетно тешко пало да оставим све што имам и што сам стекао иако сам млад – каже наш саговорник.

Немају ни Дом здравља
Али, не треба заборавити да је живот на селу у питомој војвођанској равници или Шумадији потпуно другачији у односу на живот у забаченим планинским или, како се то популарно зове руралним, крајевима. За оне који раније нису имали много додира са сеоским начином живота то може бити ноћна мора. Већина села има проблеме са неразвијеном или пропалом инфраструктуром и путевима, тешко се долази до најближег лекара, а обичан одлазак у продавницу претвара се у праву авантуру посебно кад падне снег и завеје малобројне саобраћајнице. Ако живите од пољопривреде живот на селу подразумева тежак, свакодневни посао, што би се рекло ради се од јутра до мрака.
Младен са супругом и двоје деце живи у селу Косаничка Рача код Куршумлије. По струци је дипломирани инжењер пољопривреде и има своје газдинство. Бави се сточарством, ратарством и воћарством.
– Највећи проблем је запуштена инфраструктура, путеве одржавају сами мештани колико могу и колико им треба. Помогла би општина, али ни они немају. Имамо неколико малих продавница, али се углавном снабдевамо у Куршумлији која је удаљена 20 километара од села – каже за Агробизнис Младен који већ размишља да се за коју годину пресели, како каже, негде „ближе цивилизацији“.
– Моја ћеркица има четири године, а син 20 месеци, али кад буду стасали за школу имаћемо проблем. Наиме, у селу постоји основна школа до осмог разреда, али због мањака деце вероватно ће бити затворена. Воду имамо спроведену из планине што је урадио претходни власник куће. Не знам да ли је бактериолошки исправна, јер би узорак на анализу морао да носим у Београд. Квалитет воде проверавам како знам и повремено додајем таблете хлора како бисмо колико толико пили здраву воду – прича Младен и признаје да је највећа ноћна мора када се неко разболи.
– Дом здравља не постоји. Лекар из Куршумлије долази једном недељно, обави основне прегледе и препише лекове. Ако вам се дете, не дај боже, разболи и добије температуру усред ноћи, немате куд него да га возите у Куршумлију.

У селу претежно живе старији људи који се баве пољопривредом, остала је тек по која кућа у којој има младих јер се већина одселила у градове или у иностранство.
– Не бих волео да испадне да се жалим, али боли нас небрига државе и друштва. После се питају зашто села нестају, а људи одлазе. Ипак, није нама најгоре. Моја рођена сестра Радица има четворо деце и са породицом живи у селу Матарова само 500 метара од граничног прелаза Мердаре. Она и супруг се такође баве пољопривредом, а уз све муке морају да размишљају и својој и безбедности деце. И они имају лош пут, недостаје основна инфраструктура, а њен најстарији син од јесени креће у пети разред па ће морати да га сваки дан возе и довозе из Куршумлије која је од њих удаљена 30 километара.
Ипак, овај млади пољопривредни стручњак верује да би уз улагања државе овај крај живнуо.
– Имамо нестварно лепу готово нетакнуту природу, чист ваздух, близу је Пролом бања и уз улагања и покретање туризма цео крај би оживео. Имамо ми шта да понудимо туристима како домаћим, тако и онима из иностранства само нам треба помоћи – закључује Младен из села Косаничка Рача код Куршумлије.
Нема сумње да је неопходна коренита промена односа и политике према селу, у супротном ће се остварити црне прогнозе и села ће нам нестати једно за другим. Џаба земља и аграрна политика ако нема људи.