Јелена Ивановић, рођена Београђанка, донедавно је живела живот типичне градске девојке. Одрасла је на Зеленом венцу, а касније се преселила на Дорћол. Али, како то често бива, љубав ју је одвела на село – у Крћевац, где сада живи и успешно води мало козарско имање.

Као дипломирани инжењер агрономије са специјализацијом у мелорацији земљишта, Јелена није ни слутила да ће се једног дана посветити козама и прављењу сира. Љубав према пољопривреди увек је постојала, али козарство је било нешто сасвим ново. Козе је видела само на сликама. Након што није успела да нађе посао у струци, решила је да се окуша у нечем другачијем, па је истраживала могућности на интернету. Козе су изгледале као добра идеја – бар на папиру.

Да бисте имали леп травњак наредне године ово морате знати

„Док козе нису стигле, све је изгледало лако. Али када су се прве козе појавиле на имању, ухватила сам се за главу,” каже Јелена, са осмехом сећајући се првих дана. Сама је научила како да прави сир и брине о козама, уз подршку породице која дели послове – деда је задужен за храњење, бака и супруг чувају стадо, а деца се с времена на време укључе и помажу у лакшим пословима.

Љубав према природи и козама: Како је Београђанка Јелена Ивановић нашла свој дом у Крћевцу

Јелена је поносна на своје козе расе санска, које су, како каже, крупне, мирне и здраве, без озбиљнијих здравствених проблема. Успела је да развије производе од козијег млека, као што су млад сир, качкаваљ и халуми, који су постали популарни међу купцима у Београду. „Мама ми помаже у дистрибуцији, па производе пошаљем у Београд где она има фрижидер намењен за њихово чување,“ објашњава Јелена. За продају се ослања на препоруке од уста до уста, што се показало као најефикаснији начин оглашавања.

Њен труд и посвећеност нису остали непримећени. На такмичењу „Михољски сусрети села“ у оближњим Белосавцима, Јеленина гибаница од козијег сира освојила је прво место. Иако није имала времена да сама развлачи коре, њен козји сир је ипак однео победу.

Поред козарства, Јелена се бави и повртарством, узгајајући купус, паприке и друге културе за потребе своје породице. „То је углавном за нас, да имамо свеже и здраво поврће,“ додаје скромно.

На питање да ли јој нешто недостаје из градског живота, Јелена са осмехом одмахује главом: „Овде сам нашла свој мир, а живот са козама ми је донео неочекивану срећу. Чак и моја деца, када их успављујем, броје козе уместо оваца.”

Јелена је пример како љубав, храброст и спремност за учење могу довести до нових путева и успеха на неочекиваним местима. У њеном случају, тај пут водио је од градске вреве Београда до мира и зеленила Крћевца, где сада са задовољством живи и ради на свом имању.