Не могу да произведем довољно колико се тражи (фото + видео)

Бранкица Стојановић из околине Бабушнице је жена која својим вредним рукама свакодневно чува традицију свог краја, припремајући вурду – специјалитет по којем је Бабушница постала позната. Њен дан почиње у зору, када у седам сати креће са пословима на фарми. “Прво храним краве, помажем их, па затим идем у радњу да кувам млеко,” прича Бранкица. “Млеко се хлади до одређене температуре, затим га подкиселим и оставим да се укисели. Све то време бринем о животињама, а млеко онда ставим да се цеди.” Овај мукотрпан процес одвија се сваког дана, а понавља се и увече, кад око пола седам поново кува млеко и креће испочетка. “Крај дана? Никад нема краја, завршавам обично око девет, пола десет увече.”

Бранкица дневно преради око 200 литара млека – половина долази од њених крава, док остатак купује од четири домаћинства из околине. Ипак, постоји проблем с недостатком млека. “Не може се наћи довољно млека, иако је потражња велика,” објашњава она.

Након 33 године радног стажа у фирми, Бранкица је одлучила да се посвети мирнијем животу на селу, али, како признаје, овај посао је далеко од једноставног. “Ово је миран живот без стреса – сама сам свој газда, могу да се организујем како мени одговара. Нађе се време за све ако се добро организујеш,” каже Бранкица са осмехом. Бабушница, смештена 300 километара од Београда, можда делује далеко од градске вреве, али Бранкица и њена породица нашли су начин да живе од онога што воле.

Један од највећих успеха за Бранкицу је манифестација “Вурдијада,” која је постала догађај по којем се Бабушница препознаје. “Трећа је година како се бавим овим послом, и презадовољна сам. Имам купце широм Србије – људи долазе из Београда, из других крајева, па чак и из Бугарске и Македоније,” поносно прича Бранкица. Она шаље вурду широм земље, а многи већ унапред резервишу своје порције. “Списак наруџбина је подугачак, а некад мора и преко везе,” шали се, додајући да њени стални купци увек имају разумевања ако не може одмах да испуни наруџбине.

Поред вурде, Бранкица припрема и паприке са вурдом, што је посебно тражен деликатес. “Јуче сам посолила паприке, ставила их да одстоје један дан, јер су ми наручили из Београда – траже 20 килограма вурде са паприком и 10 килограма без паприке. Морам све да испоштујем,” прича она о својим обавезама.

Вурда, како објашњава, може да се чува до месец дана у фрижидеру, док вурда са паприком може трајати током целе зиме. “Ове са паприком држимо у шпајзу или подруму, прође процес врења и онда може да стоји,” каже Бранкица, додајући да је најважније користити праве травице које дају вурди специфичан укус.

Иако се посао на фарми никад не завршава, Бранкица планира проширење. “Имам нешто у плану, али видећемо,” скромно признаје. Њена деца, зетови и комшије често помажу, јер сама не би могла све да постигне. “Кад се сви сакупимо, направимо добру организацију. Тешко је наћи раднике, али имамо срећу да деца и комшије увек прискоче у помоћ,” објашњава Бранкица.

На крају, Бранкица даје и савет женама које желе да се упусте у сличан посао. “Није битно да ли правите вурду, сир, кајмак или радите нешто у башти – најважније је да следите своје срце и будете храбре. Ја сам пронашла свој мир овде, и то је оно што је најважније. Није лако, али уз добру организацију све се може,” поручује она.

Бранкица Стојановић је живи доказ да се упорношћу и љубављу према традицији може изградити успешан посао, чак и далеко од градске вреве. Вурда коју она производи постала је синоним за Бабушницу, а њена прича инспирација је свима који желе да живе од онога што воле.Пре него што је Бранкица Стојановић почела да се бави производњом вурде, радила је 33 године у једној фирми, где је стекла драгоцено искуство и радне навике. Ипак, након деценија проведених у канцеларији, осетила је потребу за променом и животом у природи. “Радила сам у фирми и стално сам била под стресом. Онда сам једног дана одлучила да се повучем и посветим нечему што волим – бављењу фармом и традиционалном производњом вурде,” прича Бранкица.

Њена љубав према домаћим производима и природи повела ју је ка одлуци да напусти посао и посвети се животу на селу. Бранкица није ни слутила да ће овај хоби, у почетку замишљен као додатна активност, прерасти у озбиљан посао који ће обележити њен живот и донети јој бројне пословне успехе. “У почетку нисам имала никакав план да се овиме бавим на већем нивоу, али временом се све развило, и ево ме данас, већ трећу годину заредом, уживам у послу,” додаје она.

Немања Поповић