Наиме, ракија на англосаксонским тржиштима велики потенцијал има као основа за коктеле. Да, добро сте прочитали. Основа за коктеле. Наиме, ако ракији додате лед, лимун и лимету она је одлична база за коктеле. Рецимо, мента убија јачину ракије. Због тога не одговарају љуте ракије већ виљамовка, медовача, дуња…

– Можда се нама не свиђа идеја да од ракије правимо коктеле, али на западу жене не пију жестока пића, рецимо виски. Оне пију коктеле, а жене су популационо половина тамошњих тржишта. То је сасвим једноставна рачуница и прилика за бизнис, објашњава Милетић.

Када говоримо о извозу ракије, производни капацитети у Србији могу да задовоље потребе дијаспоре. Односно, да снабдеју локалне маркете које држе наши људи. Али, ако овдашњи произвођачи желе да уђу на велико тржиште, у велике трговинске ланце, ту има више изазова.

– Велики трговци траже континуирано снабдевање. У том случају морате да имате магацин са најмање два контејнера ракије у флашама. По једном контејнеру иде око 20.000 флаша. То је велики изазов, пре свега финансијски. Наши људи мисле да трговац треба да буде инвеститор али то тамо не пролази. То је застарела логика, из времена Генекса, говори Милетић.

Решење је у задругама које ће окупљати мале произвођаче. Задруга ће се бавити маркетингом, логистиком и пласманом а произвођачи квалитетом. Шљивовица је национални производ, а у свету се константно бележи раст потрошње алохолних пића. Како каже наш саговорник, време је да Хрвате и Словенце истиснемо квалитетом.

После уписа шљивовице на Унескову листу нематеријалне културне баштине ова воћна ракија, произведена у Србији, стиче све већу популарност и ван граница наше земље. О њој се све више говори.

Шта урадити да српско традиционално пиће задржи квалитет у конкуренцији на тржишту где је број регистрованих дестилерија, за само две године, са око 200 увећан на више од 900.

– Ситуација се, за сада, развија у добром смеру. Успели смо у ономе што смо покушавали да урадимо у последњих 25 година, да се изузетно подигне квалитет шљивовица и свих осталих воћних ракија и других алкохолних пића – каже за „Политику” др Бранко Поповић, руководилац Одељења за технологију прераде воћа у Институту за воћарство у Чачку.

Ово је, наглашава, постигнуто захваљујући малим произвођачима, а у међувремену је и држава стала иза тог пројекта, улагањем у нове дестилерије. И велики број произвођача из других послова новац је усмерило у отварање нових дестилерија и повећање капацитета. Последњих десетак година уведене су нове технологије и примењују се најсавременија знања.

– Све то је похвално. Једино што можда може да буде евентуална опасност, за неки дужи период, је да омасовљењем производње дође до пада квалитета – упозорава наш саговорник. Напомиње да то може да се догоди као потенцијална опасност, а тиме бисмо се вратили у ону ситуацију с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година прошлог века, када су предњачиле велике дестилерије које су производиле јака алкохолна пића просечног па и испод просечног квалитета.

Извор: Политикин Магазин