Да се не заборави: КОМИШАЊА И ПОСЕЛА

Волим свадбе и весеља комишања и посела, када момци дођу сокаком на прело девојке их крадом гледају весело хармоника свира и коло се вије играју га момци Шумадије, ори се песма Моравско превечерје у смирај дана у Самаилима. Песма је само зачинила ово лепо октобарско вече на газдинству породице Вукићевић који су обновили један леп обичај када се поштовао комшија, делило добро и зло, ишло на мобе и волео обичан човек. Били смо на комишању.

Не тако давно у старија времена цело село се окупљало код нечије куће, на једну врсту мобе да би му помогли да очисти клипове кукуруза од шашине и свако здрав и добре воље дође да помогне. Кад се кукуруз са њиве обере, некада само клип, а некада се српом пожње са ,,све шашине“, колима се превезе кући, посложи у куполе.Тако пожњевен би одморио још који дан ако послужи време, данас кажемо да смањи проценат влаге.

Породице су махом биле бројне, али и тако бројна чељад не би увек успела да доврши сав посао, јер није имало механизације, сав посао би се радио ручно. Тај посао се називао комишање. Ако је кукуруз обран само у клипу, под какав  би стајао дуже и породица би сама очистила шашину. Међутим ако домаћин набере доста кукуруза и не може за дуго да га са својом породицом ,,окомиша“, он позива једне вечери из комшилука што више момака, девојака, жена и људи да му помогну тај посао, а он ће опет са својима помоћи њима узвратно. Тако је после тридесетак година на газдинству Александра Вукићевића у Самаилима код Краљева оживео овај догађај. Око тридесетак учесника се радо одазвало а ево и зашто.

,, Види да ти кажем некада се обрађивало мање земље, углавном да подмири потребе чељади и имања око стоке. Ручно се све радило, орало, сејало, жњело, комишало. Тада се више и помагало, када један комшија ради, сви дођу код њега, он после са својима врати ,,надницу на мобу,, онима који су му помагали. Био народ некако другачији, спремнији, веселији, било и народа по селима. Сад стигле машине па је много лакше, али нема више ни толико народа, нема више ни ко то да ради. Мени се чини, више се ради мање се има, не знам куда иде овај свет, свуд се жури, јури…ето.

Некако, комишања су била увод у зимсак посела, јер када утихну сезонски послови народ је волео да се дружи.

,, Било је то лепо време, дружило се пуно, ја сам као момчић закачио лепог времена на мобама, на поселима. Било је ту песме, шале, било и симпатија. Надметали смо се у надпевавању. Хармоника, весеље, врућа ракија се греје, шали се прича се, а сад нешто није баш тако ни двоје па не могу, нешто не штима. И није нам ништа било тешко, ни на косидби, ни на жетви, комишању. Прође дан у песми шали и раду, ма не осетиш“ каже Слободан Јадошевић, из Самаила који је дошао на ову мобу као пријатељ куће, ловац, комшија.

Овај догађај је врста спајања лепог и корисног, јер се током ноћи када утихну сви други послови очисти кукуруза за цео амбар. Иначе, ко свира хармонику и ко добро пева обавезно би пошао, а њима се обично гледало кроз прсте ако забушавају на комишању јер је неко требао и да увесели народ. Уз шалу, песму и погледе бивало и љубави. Пуно бракова се изродило са таквих посела.

,, Ма како није. Бивало ту свашта, мислим није свашта у лошем смилу. Младеж најбоље могла да понесе рад, очас ураде посао. Ту се и такмичило ко више окомиша, ко даље добаци клип, кад се сврши посао игранка…некад до зоре. Па видиш да те неко око погледало. Заволе се ороде, изроде децу. Заљубливало се, волело се. Данас не могу ради овог ,,црног“мобилног, нема се кад од ових телефона! Ево овај мој мали комшија има 14 година први пут дошо на комишање! Еј ја сам почео са осам година да комишам. И не може сад ни да нађе девојку лако, нарочито ако виде да је био на комишању! Него оженићемо га ми“ шеретски се подсећа своје младости Милутин Радовић.

И није био само севап да се помогне, то се подразумевало јер тада није било комбајна и великих машина.  Знали су сви и да се проведу на таквим скуповима. Око тридесетак самаилаца озбиљно схватили позив домаћина. Деци ново и лепо искуство. И управо прозвани Лазар Бошковић са својих 14 година дошао да помогне.

,, Никада до сада нисам био, али причали су ми деда и баба да се некада овако радило и да су се на тим њиховим окупљањима лепо дружили. Није му  пало тешко, лепо је. Драго ми је да смо ето обновили овај догађај, због њихових сећања, али и да нама младина пренесу ту традицију. Лепо је да се то сачува да знамо и ми млађи. А то да ме ожене, ма видећемо“ кроз осмех додаје Лазар.

Деца су нарочито волела да крену на комишање, јер се остајало до касно што је било савршено време за играње жмурке или ваљање у шашини. Те вечера, кад ће бити комишање, домаћин спреми вечеру, ракије и вина, па тиме почасти помагаче, јер им је то једина плата за труд. Јелена Секулић дошла са двоје две ћеркице, раде све три, помажу још Ђоле, Лаки, Софија. Дечица се тек упозању али су брзо пронашли заједнички језик уз комишање.,

,,Лепо нам је. Дружимо се, слушамо шта причају и певају ови старији. Мало нам је ова музика непозната, лепо је стварно, сви ће малишани у глас.

Повратак у детињство и старе обичаје у своја Самаила вратио је домаћин овог необичног посела. Александар обрађује око двадесетак хектара, половина под кукурузом. Једну парцелу уз окућницу наменски одредио за ово вече.

,, Мајка ме јутрос питала,, дал сам полудео“ али ето хтео сам да повратим неко детињство, јер и ја сам као мали закачио мало та посела, комишање. Лепо је то било време, па сма ето хтео да покажемо и овој деци како је некада било, како смо се пре свега дружили и помагали. Свако веће од комшије до комшије окупљали смо се имало је по 20-30 комишача, песма, музика, грејана, месо, колачи они домаћи и тако… И то остаје за цео живот. Милион пурта сам спавао по тој шашини…тај осећај верујте нема цену“ каже Александар за крај, о чијем ћемо газдинству у неком другом тексту.

Газда би увек имао добру домаћу ракију за све, припремала се вечера, али су и друге младице из села умеле да донесу савијачу или какав колач. Пошто су тако једно два сата комишали, настаје вечера, а после вечере настаје опет комишање које траје до зоре. Да би протегли ноге од седења на комишању, повремено би заиграли коло…Посао је и код Вукићевића одмицао, послужена вечера и шумадијски чај, али  је у паузама одограно и по неко коло…Деца су на крају од гомиле кукуруза очас направиле тобоган, а шашина је послужила ипак сатријима да се подесете на детињство. Лепо било и сада се спомињало, кажу догодине опет ће. Наравно долазак потврђујемо!