Ово народно мајсторство преноси се с колена на колено, а посуђе тако направљено и у ово време лако налази купце. Јела спремљена „на тихој ватри” у тим неглеђосаним судовима: земљаним лонцима, сачевима, ђувечарама, пржуљама, чинијама здравија су и укусом надмоћна у односу на брзу храну. Називају га посуђем за претке и потомке, а Злакусу село лончара. Село се налази на средокраћи пута између Ужица и Пожеге.

Понос и част за село

Ова традиција злакушка (мештани напомињу да се тако каже, а не злакуска, јер себе од памтивека зову Злакушани), столећима негована и на млађе преношена тим проглашењем децембра 2020. стекла је велику част.

– Поносни смо. Знамо да су крсна слава, народно коло и певање уз гусле на тој листи, али су они одлика ширег српског простора. Сада им је уз раме наша Злакуса с лончарским занатом чију изворност чувамо – говорили су овде кад им је стигло признање од Унеска.

Заслужне за то су, пре свега, генерације сеоских мајстора неуморних у јединственој изради земљаног посуђа. И данас га у Злакуси на традиционалан начин прави двадесетак вештих лончара.

Пут до листе Унеска водио их је активностима Министарства за културу Србије, Националног комитета за нематеријално културно наслеђе и Националне комисије за сарадњу с Унеском, који су покренули процедуру уписа, те Етнографског музеја Београд, Музеја „Старо село” из Сирогојна, Удружења лончара из Злакусе и града Ужица. Они су, уз стручну подршку др Биљане Ђорђевић и београдског Народног музеја, припремили номинацију. Незаобилазан је и допринос уметнице Софије Бунарџић, чија Међународна колонија уметничке керамике „Злакуса” дуже од четврт века модерном уметношћу помаже оживљавању старог заната.

А прошле године књигом су промовисани историјат и особености ове традиције. Реч је о делу (на српском и енглеском језику) „Злакуско лончарство – нематеријално културно наслеђе човечанства” др Биљане Ђорђевић, у издању Етнографског музеја у Београду.

„Добра глина и одговарајућа техника омогућили су да занат Злакусе опстане и у овом времену”, подсећа Биљана Ђорђевић у књизи како се ово лончарство у традиционалном облику очувало до данас.

Ту описане занимљивости из историјата лончарског заната сведоче да је у другој половини 19. века Злакусу једини поменуо Феликс Каниц у својим путописима, и то успутно, уз помињање Потпећке пећине. Тада се у суседним селима Потпеће и Роге такође правило земљано посуђе.

Почетком 20. столећа у тек основаном Етнографском музеју указује се потреба за набавком нових предмета.

„Тако већ 1902. Никола Зега обилази, између осталог, и околину Ужица. Његове белешке, нажалост, нису сачуване, али се у документацији Етнографског музеја налази фотографија из Потпећа коју је том приликом снимио, а у збирци керамике Етнографског музеја налази се осам посуда набављених 1902. године”, наводи се у књизи.

Помиње се и текст Живка Јоксимовића из 1909. године у „Српском етнографском зборнику” под насловом „Ужичке црепуље” у којем он исцрпно пише о суседном селу Роге, специјализованом у то време за израду црепуља. Импресивни су подаци да је 1901. у ужичком крају радило чак 76 кириџија, који су из села Потпећа, Злакусе, Поточања и Севојна извезли 6.695 лонаца са 130 коња!

Најопсежнији рад о злакуској лончарији објавила је Наталија Благојевић 1974. у „Ужичком зборнику”, у коме даје слику актуелног стања лончарства кроз разговоре с мештанима Злакусе, Рупељева, Рога, Потпећа, Врана код Ариља те Кучина и Џурова код Пријепоља. Осамдесетих злакуска лончарија, тада већ једина која је опстала на простору западне Србије, улази у концепцију Музеја „Старо село”. Из радова Персиде Томић сазнаје се да је осамдесетих година 20. века у Злакуси остало још само пет-шест кућа које се баве лончарством, наводи у књизи др Биљана Ђорђевић.

Сетили се старог заната

С краја деведесетих и почетком овог миленијума лончарство у Злакуси оживљава, нови мајстори стасавају. Неки кажу зато што су посустале оближње фабрике и људи остали без посла па се сетили заната предака, док други сматрају да је оснивање колоније уметничке керамике пресудно помогло обнови вековног заната.

Тај посао им сада доноси зараду и нуди перспективу. Од лончарије издржавају своја домаћинства, а преко Удружења лончара настоје да заштите изворност ове традиционалне производње од којекаквих копија присутних на тржишту.

Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/565490/Magazin/Zemljano-posude-za-pretke-i-potomke