Приликом  једне од посета Александра Вучића Москви, он је од председника Русије Владимира Путина на поклон добио први, владарски примерак домаће савремене пушке „острагуше” на сједињени метак, који су најпознатији бечки мајстори израдили специјално за кнеза Милана Обреновића. Тако се овај уникатни предмет од изузетне војно-историјске, али и уметничке вредности после 120 година поново нашао у Србији, а одлука Путина да баш овај артефакт 4. децембра 2019. поклони председнику Србије најбоље говори о жељи да се предмети важни за српску историју врате у постојбину.

А како се пушка уопште нашла у власништву Руске Федерације и када је и зашто направљена, посебна је прича. Почиње средином 19. века кад је амбициозна политика Илије Гарашанина и кнеза Михаила Обреновића зависила од спремности српске војске за ослободилачку мисију. Како је у то време већина армија у свету, укључујући и Османску империју, постепено модернизовала своје наоружање преласком на такозване острагпунеће системе, војска вазалне српске кнежевине трудила се да прати овај технички тренд.

Како финансијска средства нису омогућавала Србији да набави нове једнометне „острагуше” одлучено је да се на један од нових система адаптира застарело спредпунеће оружје. Тако је 1867. године код познатог бечког фабриканта Томаса Седерла набављено 27.000 аустријских „спредњача” система „лоренц М1854”, а из Хамбурга – 28.000 саксонских пушака М1850/56.

Влада је од министра војног Миливоја Петровића Блазнавца затражила да што пре набави одговарајући острагпунећи систем на који би се адаптирало набављено оружје. Ограничен временом и финансијама, Блазнавац се без помнијег испитивања определио за затварач, конструкцију британских оружара браће Чарлса, Едмонда и Џона Грина, који се пунио папирним метком, а опаљивао помоћу сепаратне каписле. Непосредно након почетка конверзије пушака у Крагујевцу 1867. уочене су све мане британског система, па су већ наредне године радови сведени на неопходни минимум, а 1869. започето је трагање за квалитетнијим решењем.

Захваљујући прикупљеним информацијама о тренду у државама сличног финансијског стања, као и везама са Џејмсом Мекдоналдом, власником фирме „Џ. Р. Мекдоналдс и ко.” (заступником чувене фабрике за производњу алата, пољопривредних уређаја и оружја из Провиденса), као и америчким конзулом у Хамбургу, српски стручњаци су се одлучили за конструкцију Американца Хенрија Пибодија – једноставни затварач на савремени једноделни метак са месинганом чахуром на који су се брзо могле адаптирати скоро све врсте „спредњача”.

Како је конструктор још 26. октобра 1864. са фабриком из Провиденса потписао уговор према коме је компанији продао сва права на своје конструкције једнометног острагпунећег оружја, Србија је од Мекдоналдса откупила патент на Пибодијев конверзиони затварач, а прераду „спредњача” уговорила са бечким фабрикантом Томасом Седерлом. Он је саме затвараче производио у својој фабрици у бечком предграђу Отакрингу, а машине и уређаје за адаптацију „спредњача” монтирао у Великој касарни у Доњем граду Београдске тврђаве.

Тако је започета производња прве српске једнометне острагпунеће пушке на савремену једноделну муницију под ознаком „пибоди М1870” („пибодуше”). Истина, због специфичног изгледа затварача са дугом полугом и коритастим удубљењем, оружје је у народу добило популарни назив „кашикаре”. Већ наредне године за производњу затварача и адаптацију пушака оспособљен је и крагујевачки завод, али сарадња са Седерлом није прекидана све до стицања независности Србије 1878. године.

У знак успешно склопљеног уговора, Томас Седерл је специјално за кнеза Милана Обреновића, иначе познатог као пасионираног ловца, израдио потпуно нови, луксузни ловачки карабин. Колика је пажња придавана овом јединственом поклону указује чињеница да је Седерл уметничко гравирање и тауширање оружја поверио једној од најпознатијих европских фирми – „Новотни” из Беча. На горњој страни дамасциране цеви златом је било тауширано име новог власника: „Милан М. Обреновић IV Књаз Србски”, док је гравер свој потпис скромно укомпоновао у флоралне украсе на поткову кундака.

Две „пибодуше” за краља

Седерл је, вероватно такође за кнеза Милана, израдио и војничку варијанту пушке „пибоди М1870”. На кундаку оружја су се налазили сребрна картуша са угравираним ликом кнеза Милоша током битке на Чачку 1815 (од 25. априла до 13. јуна), као и натпис „Чачак”. Тако су своје место у величанственој збирци оружја у Арапском салону Старог двора нашле две пушке „пибоди” кнеза (касније краља) Милана.

Познато је да је краљ Милан, након абдикације 6. марта 1889, више пута одлазио и враћао се у Београд, али остаје тајна да ли је том приликом у иностранство однео и неку од својих пушака.

На заједничком збору ловаца Краљевине Србије, 13. октобра 1896, у „државном кошутњаку” у Брзану код Лапова, основан је Савез ловачких удружења Краљевине Србије. За председника је изабран генерал Милојко Лешјанин (1830–1896), а за почасног председника командант Активне војске Милан Обреновић. Претпостављамо да је Милан тада генералу Лешјанину даровао луксузни ловачки карабин система „маузер М1884” са кофером на коме се налазила картуша са монограмом МИ под круном.

Пушку је наследио син генерала Милојка, пуковник Љубомир Лешјанин (1861–1933). Према извештају управника Војног музеја у Београду” генерала Војислава Вуковића министру просвете Милошу Тривунцу бр. 384 од 17. августа 1942, супруга тада већ покојног пуковника Љубомира, Даринка Лешјанин 8. јуна исте године музеју је поклонила „пушку у шатули са прибором, награду Њ. В. краља Милана Првог”.

Само четири месеца касније Даринка је у договору са Министарством просвете основала и Задужбину Љубомира и Даринке Лешјанин. Тако је у Београду, у Војном музеју, до данас сачувана још једна луксузна пушка рађена по захтеву краља Милана.

Збирка оружја Обреновића највише је страдала након Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића, 11. јуна 1903. године. Комисија која је пописала покретна добра у двору након крвавих догађаја, у Арапском салону је забележила 17, а у Билијарској сали 47 пушака. Осим тога, постоје сведочења да је током крваве ноћи један од водећих атентатора Велимир Вемић за себе присвојио „омиљену краљеву ловачку пушку”.

Фото: ПОЛИТИКА

Одлуком Првостепеног суда за град Београд од 16. јула 1904. године, имовина краља Александра и краљице Драге припала је краљици Наталији. Имовином је углавном управљао њен правни заступник, познати адвокат и секретар Апелационог суда у Београду Боривоје Орешковић. Некадашња краљица и Миланова супруга известан број предмета је завештала пријатељима и приврженицима династије, а оне од историјског значаја за Србију, попут збирке оружја, предала је Народном музеју, али је, из прагматичних разлога, тражила гаранције да их музеј неће продавати. Тако је у Историјском музеју Србије до данас сачувана луксузна минијатурна пушка система „Маузер-Миловановић М1880” – поклон немачке фабрике из Оберндорфа малолетном принцу Александру Обреновићу.

Али, већ у октобру 1904. у Улици кнегиње Љубице бр. 1 започете су и лицитационе продаје ствари краља Александра. На великим аукцијским продајама, одржаним у чувеној лондонској кући Кристи 5. децембра 1904, као и у бечком Доротеуму од 10. до 16. октобра 1905. није понуђен ни један примерак оружја.

Први предмети луксузног оружја из збирке Обреновић на аукцијама почели су да се појављују тек почетком 21. века. Тако нас је Зоран Никачевић, власник продавнице оружја „Хенри Кранк и ко. лтд” из Лидса, упозорио да се на 56. аукцији познате минхенске куће Херман хисторика 6. и 7. октобра 2008. за само 2.500 евра продаје наведени „пибоди” са сребрном картушом и натписом „Чачак”.

У децембру 2014. аукциона кућа Холтс из Вафертона у Норфолку продавала је под бројем „хамерлес” двоцевку положару коју је чувена британска фирма „Џејмс Парди и синови” у новембру 1887. израдила за краља Милана Обреновића. Оружје је било процењено на 4.000 до 5.300 евра.

Но, најинтересантнији примерак, ловачки карабин „пибоди”, поклон Томаса Седерла кнезу Милану, у фебруару 2018. године понуђен је на продају на непознатој аукцији и за њега се заинтересовало Министарство културе Руске Федерације. Према закону из 2010. куповина и увоз антикварног оружја било је дозвољено тек након идентификације и стручне верификације артефаката. Како московски Државни историјски музеј није имао стручњака за Балкан, 28. фебруара нам је упућен сав материјал потребан за идентификацију оружја.

Након сазнања да је реч о предмету од изузетне историјске вредности за Србију, пушка је откупљена и одложена у посебни депо, да би је председник Путин поклонио председнику Вучићу.

Извор:ПОЛИТИКА

Фото: ПОЛИТИКА