– Винчанска култура се простирала на целом региону, али је ово насеље „Бело брдо” било једно од највећих. Оно по чему се Винчанска култура, настала пре око 7.000 година, посебно издваја, јесте то што је у оквиру ње по први пут почело топљење метала. Било је то њихово, али и светско револуционарно достигнуће које је променило човечанство. Може се рећи да је то била индустријска револуција тог доба – прича Илићева.

Она истиче да су овој култури први пут постојала организована насеља, грађена плански. Имали су уређене улице и куће које су чак биле вишеспратне као и грејање у њима и то на више нивоа.

– Њихови домови су имали чак и „прозоре”. Нису то били прозори од стакла, како се може у први мах помислити, већ су „стакла” представљала добро истањене и затегнуте коже животиња. Оне су штитиле од непогода, а пропуштале довољно светлости. Издвајали су се и по култури живљења. Бавили су се уметношћу и дизајном, због чега су нама који се бавимо креативним индустријама најзанимљивији. То се јасно види на сваком пронађеном предмету, од оруђа, преко чинија, ваза, па и дечјих кашичица и фигурина. Све је лепо дизајнирано и направљено са пуно детаља. Види се да им је естетика била јако важна. Бавили су се врло интензивно и трговином и пољопривредом. Већ тада су се хранили онако како ми сада сматрамо да је здрава исхрана – објашњава Илићева.

За оно доба су били веома напредни, тако да се с разлогом о Винчанској култури прича као о колевки цивилизације.

Ергела “Вучијак” добила је статус пуноправног члана Светске организације узгајивача липицанера

– О томе се у свету, нажалост, не зна довољно. Сада наилазимо на историчаре из иностранства који тек „откривају” Винчу и није им јасно како је једна тако утицајна култура толико непозната светској јавности. Делимично је то и наша кривица, јер до сада најбоље нисмо искористили оно што имамо и за археолошка истраживања, али и за туризам. Сада се коначно на томе ради на прави начин. Иако су истраживања почела пре 115 година, а „Бело брдо” је под заштитом од 1955. године, у суштини се оно није штитило. Седамдесетих година прошлог века је допуштено да се на налазишту зида јер је то била врло приступачна локација, са изузетним погледом, па су многи људи на том месту градили. У том периоду није било никога да их спречи па није чудо што је на самом налазишту никло читаво насеље. Централни део налазишта је, нажалост, због клизишта одлазио у Дунав. Био је на ивици да скроз склизне у реку. Сада је, срећом, то спречено – објашњава Илићева. Она истиче да је у току санације урађен бедем и то тако да се не оштети само налазиште. Пре градње је урађено више студија и закључено је да се шипови оставе испод, а не по налазишту како би се одоздо подупрло земљиште.

– Приликом санације земљиште је детаљно прегледано, а археолози су све време надгледали радове да на било који начин не би било угрожено налазиште. О свему су били обавештени и консултанти Унеска, а у току радова су долазили и представници организације „Европа Ностра” како би се уверили да је све урађено како треба. Била је и комисија Амбасадоровог фонда за заштиту културне баштине Сједињених Америчких Држава – истиче она.

Сада су постављени и мерни инструменти који прате кретње тла.

– Тренутно смо на корак да се крене са изградњом дренажног система. Ради се просторни план посебне намене за „Бело брдо” у оквиру кога је предвиђена изградња дренажног система и колектора за пречишћавање реке Болечице. Средства за њихову изградњу и постављање издвојиће град и биће предвиђена буџетом за следећу годину. Ради се и пројектно-техничка документација и почиње сређивање приобаља. За то је већ обезбеђен буџет. Прво ће се радити приобаље Дунава, а касније и реке Болечице. То подразумева уклањање и објеката који се налазе на води или у непосредној близини бродова и сојеница. У оквиру приобаља би требало да се нађе шеталиште, бициклистичке стазе, зеленило… – истиче Илићева.

На том простору ће остати легални понтон који је већ раније обезбедио Музеј града Београда како би се налазишту могло прићи и са воде.

Пројекат за тај простор у рукама је архитеката Анђеле и Владислава Карабашић. Они су аутори и пројекта Визиторског центра.

– Недалеко од шеталишта ће се налазити и архео-парк са кућицама начињеним на начин како је то грађено у неолиту. Ближе Болечици ће бити изграђен Визиторски центар. Реч је о лаганој конструкцији издигнутој изнад тла. Сви објекти ће бити подигнути како се не би реметило налазиште. На самом улазу у овај простор биће изграђен научноистраживачки центар – објашњава Илићева.

Сада се прави план како ће бити презентована Винчанска култура некада и оно што је Винча данас, да се прикажу прошлост и садашњост.

Ред Траписта није оно што се ставља у сендвич, али има везе са именом сира ево и како

– Уређењем овог простора профитираће и житељи Винче. Осим што ће овај део бити уређен и на тај начин подигнута и цена квадрата, они ће имати бенефит и од туристичких посета, а моћи ће у договору са општином и да представе оно што сматрају да је битно. Највероватније да ће поред Научног центра бити изграђен и један објекат у коме би они могли представити Винчу „овог тренутка”. Али то је на општини и грађанима да се договоре.

Крај изградње Визиторског центра и Научног центра планиран је за 2025. годину – напомиње Илићева.

Пројекат је са радом започео на иницијативу председнице Владе Ане Брнабић и тима Националне платформе „Србија ствара”. У њему учествују Републички завод за заштиту споменика, Министарство културе, Амбасадоров фонд Сједињених Америчких Држава, град Београд и општина Гроцка.

Цена санације:

– Санација клизишта коштала је око милион и двеста хиљада евра. Од тог дела око четиристо тридесет и четири хиљаде евра обезбедио је Амбасадоров фонд, а остало наша влада.

– За изградњу Визиторског и Научног центра држава издваја милијарду сто четрдесет и пет милиона и триста хиљада динара.

– Процењено је да град за радове у вези са дренажним системом треба да издвоји сто седамдесет милиона динара.

Цивилизација шестог и петог миленијума

Истраживања локалитета Винча „Бело Брдо” трају од 1908. године, и у току више од једног века истраживања овај локалитет винчанске културе је пружио прегршт информација и непроцењивих артефаката за разумевање неолитског периода.

– Поред „Хајд вазе”, „Видовданке”, „Даме Винче”, који су само неки од најзначајнијих артефаката културног наслеђа неолитског периода у Србији, најзначајнији допринос који је „Бело Брдо” дало је спознаја о цветању једне блиставе цивилизације током шестог и петог миленијума пре нове ере. На простору Винче се археолошким ископавањима указао један прави град трговаца, занатлија, иноватора, где је цветала размена идеја, креативности, али и добара. Још током првих ископавања професора Милоја Васића, примећени су остаци припремљене руде живе – цинабарита, која је коришћена као пигмент у току неолита, као и перле од малахита, руде бакра, што је већ тада давало индиције о металургији – рекао је др Мирослав Кочић, извршни менаџер пројекта „Винча”.

Извор:

https://www.politika.rs/scc/clanak/579545/Belo-brdo-spaseno-u-poslednji-cas