Базени у селу маме туристе а шта их одбија?

Корона је недавно све потерала у локални, често сеоски, туризам и „белосветски“ путници су се вратили базичном – дивној природи, миру и здравој домаћој храни. Неки су тиме остали “упецани” и након што је глобална пошаст прошла, а њима су се окренули многи домаћини и предузетници у жељи да развију „етно-туризам“ (и на томе зараде). Колико је то исплатив посао у Србији и од чега потенцијални профит зависи бавио се магазин „Бизнис и финансије“ (Б&Ф) у последњем броју.

Колико је потребно уложити новца у бављење сеоским туризмом зависи од много фактора, али и када је почетни капитал обезбеђен кроз породично наслеђе, потребне су на десетине хиљада евра за развој посла. Поред чињенице да је број гостију знатно мањи него у време короне, на његову исплативост утиче и то што на селу није лако продужити сезону, па поједини домаћини инвестирају у базене и спа понуду. Но и када се понуди „село са пет звездица“, остају проблеми са путевима, струјом и другим инфраструктурним „дражима“ наших руралних средина.
Недавна пандемија била је прекретница за сеоски туризам у Србији. Домаћинима је корона донела велики број гостију, али касније и огромну конкуренцију у овом сектору, јер су многи пожурили да сређују старе куће и викендице, или граде нове. Власници сада кажу да је „златно доба“ за сеоски туризам прошло, али да посла за оне који су уложили и вредно раде, и даље има.
Није лако проценити колико је новца потребно за почетак, јер како наводе, у сеоском туризму објекти су углавном стари, па је неизвесно колико ће бити посла око обнове. Почетна улагања зависе од њихове величине, стања у ком се налазе, да ли је у питању изградња новог комплекса или реновирање постојећег, као и од амбиције власника око будућег изгледа и услуга које жели да понуди.

Јединствени укуси сирева и других производа домаћинстава Пирота и околине

Дедовина као почетни капитал

Сваки посао у етно туризму је прича за себе. Пример су саговорнице Б&Ф Кристина Цветковић, власница куће за одмор „Артемида“ у селу Добра код Голупца и Марија Лукић Средић, која је са супругом Жељком и својим родитељима основала етносело „Гостољубље“ у Мионици, код Косјерића. У оба случаја почетни капитал је било наследство, а за све надаље је било потребно осмислити понуду која ће привући госте, уложити огроман труд и додатни новац.

Кристина Цветковић је реновирала стару дедину кућу у селу Добра у Националном парку Ђердап пре неколико година, када је нагло почео развој туризма у голубачком крају. На руку су јој ишли близина обновљене Голубачке тврђаве и манастира Тумане који привлаче туристе из целог света. Ипак, супруг и она нису очекивали да ће њихов број тако брзо расти. Данас их је годишње од 350.000 до 500.000.

Село са пет звездица: Мит, природа, здрава храна, чак и спа… Али, шта ћемо са путем?

Цветковићи су желели да објекат доведу у функционално стање, а да ризик сведу на минимум. Реновирање и опремање старе куће пре „корона поскупљења“ грађевинског материјала их је коштало око 15.000 евра.

„Касније смо уложили још 10.000 евра, а те инвестиције су већински финансиране бесповратним средствима ГИЗ-а, али вероватно то није коначна сума. Прве госте смо примили у јуну 2020. Прве три сезоне смо радили без сауне и топле каде, али видимо пораст интересовања за смештај од када смо их увели“, прича Кристина.

Подела зараде са локалцима
Цветковићима ово није примаран посао, па нису ни покушавали да обезбеде наменско финансирање за ову делатност, али су објекат делом опремили уз помоћ краткорочних кеш кредита. Кристина са породицом живи у Београду, и зато су морали да ангажују људе у селу који ће помагати у одржавању смештаја и бринути о гостима.

– Најкритичније је било наћи ’кључ’ за расподелу зараде, како би локалци остали заинтересовани, а да нама као власницима улагања буду исплатива. Не можемо сами, јер нисмо тамо, а овде нема агенција као у већим туристичким местима које бисмо ангажовали. Израчунали смо да је најбоља опција да женама које раде за нас плаћамо 20 до 25 одсто од промета, за чишћење, прање веша, дочекивање гостију и кошење траве – објашњава Кристина.

Рачуница даље показује да на „Букинг“ (Боокинг.цом), преко којег им и долази највише гостију одлази 15% промета, на амортизацију и одржавање од 2% до 5%, а комунални трошкови, струја и таксе чине 10%. Највећи проблем за већину сеоских домаћинстава је грејање. У „Артемиди“ постоје две опције – на дрва и струју, али Кристина сматра да се боравак туриста током зиме не исплати.

– „Морамо три дана унапред да загревамо да бисмо дочекали туристе, који некад долазе и на само једну ноћ. Намеравамо да уведемо топлотну пумпу да би зими било исплативије. Ударна сезона је од априла до септембра, а наш циљ је да траје 365 дана. Сада сваког месеца у години имамо бар неколико ноћења. Верујемо да је СПА понуда заслужна за продужетак сезоне. Ово нам није примарни извор прихода, тако да о ликвидности не бринемо, али имамо зараду – каже власница „Артемиде“.

Повратак природи али и културној баштини

Напомиње да је у сеоском туризму зарада ограничена бројем ноћења и смештајним капацитетом, као и изабраним пословним моделом. Објашњава да са профитном стопом од 45%, са тренутним бројем лежајева и ноћења не би могло да се живи, већ само да се допуњава породични буџет.

Базен „скупа забава“, али и мамац за госте
У „Гостољубљу“ од 2006. године, када су Марија Лукић и Жељко Средић одлучили да на имању Маријиних родитеља у Мионици подигну неколико вајата, породица ради све послове, чисте, кувају, дочекују и испраћају госте. Коцкице су им се поклопиле, јер је Фонд за развој давао кредите са повољним каматним стопама и финансирао је са око 25.000 евра изградњу пет нових вајата, поред једног старог, којег су имали у дворишту. Ове године, када је њихов породични посао доживео пунолетство, Марија каже да би им било потребно бар два пута више новца да би започели исту инвестицију.

– Почели смо скромно са смештајем, па смо постепено допуњавали понуду. Није реално да одмах кренеш са 50 лежајева, а то нам је постао циљ – да сместимо аутобус туриста. Хтели смо да избегнемо да одбијемо целу групу, јер недостаје места за троје. Кредитима смо касније правили ресторан, додатне објекте и базен. Да се не би све свело на то да се гост само наспава, једе и оде, морали смо да осмислимо садржај који је свима занимљив – истиче Марија.

У њиховом случају то је био базен, који је најскупља инвестиција, али се показао и као пун погодак. Уместо да долазе само викендом, гости су почели у Мионици да проводе одморе.

– У базен и ресторан уложили смо око 40.000 евра, а сада би нас само ресторан коштао више. Знали смо да ћемо тиме продужити боравак гостију и били смо свесни да постајемо занимљиви и другој врсти људи – прича Марија.

Објасни ти власнику мерцедеса зашто је пут лош

Базен је по њеним речима довео туристе, али се показао као „скупа забава“, јер одржавање дневно кошта најмање 50 евра. То је бољка летње сезоне, док је током зиме грејање највећи трошак, због којег многи домаћини не примају посетиоце док не отопли.

– Зими имамо госте пет, шест дана око Нове године, Божића и за Сретење, али не можемо да покренемо цео капацитет, јер онда потрошимо струје више него цело село и искачу нам осигурачи. Четири до пет месеци не радимо, али сваки од њих има неки празник и тих пет или шест дана када радимо, значи да у том месецу немамо минус. Имамо средства која се у сезони остављају за нова улагања. Већ у марту фарбамо, сређујемо и почињемо да радимо викенде. Ускрс је обично у априлу, следи први мај и то тако креће – објашњава Марија.

Она истиче да је проблем, не само у овом крају, него у већини руралних предела, што не постоји основна инфраструктура, иако држава стално шаље поруке да треба да се развија сеоски туризам.

– Јуче је грмело, нама је нестало струје, како ја да објасним Русима да немам струје. Они раде одавде, њих не занима што је гром ударио у трафо. У селима немаш где да бациш смеће, немаш уличну расвету да гости могу да шетају. Нама чисте редовно пут када падне снег, али то није тако у свим селима и људи сами чисте. Џаба ти добар садржај на селу, када ти треба неком ко има нови мерцедес да објасниш да дође до куће тим лошим путем – жали се саговорница Б&Ф-а.

Према њеним речима, у поређењу са периодом током короне, понуда сеоског смештаја је много већа али је потражња мања. „Многи су уложили у село. Отворени су нови капацитети и прилично је јака конкуренција. Мораш баш да држиш до квалитета да би се изборио. Очекујемо да ће остати само они који раде добро. Ово може да се назове некаквом благом кризом, након огромног раста. Имамо више гостију него 2019. али мање него у корони“, каже Марија.

Извор: https://24sedam.rs/biznis/privreda/333069/koliko-se-isplati-seoski-turizam-gde-je-profit-a-gde-trosak/vest