Вино као истина: пиће које памти више од људи

Вино у српској традицији није само пиће. Оно је сведок времена, чувар истине, пратилац радости и неми сапутник туге. Од паганских обреда до хришћанских трпеза, од славских чаша до свадбених барила – вино се пије када се љуби, када се прашта, када се опрашта.

У народу се одувек говорило: „Што пијам мисли то трезан каже“. Али у Србији, то није био изговор за пијанство, већ подсетник да вино открива оно што је срце сакрило. Подруми нису били само места за чување буради – били су испоснице мушке искрености, у којима се у тишини изговарало оно што се на светлу не сме.

Винова лоза је рађала у камену, где ништа друго није хтело. И зато се поштовала – јер је давала кад је најтеже. Свако село је имало бар једног „винара“, оног који зна како да претвори сунце, кишу и стрпљење у гутљај који грије душу.

„У нашем селу се вино није пило да се заборави, већ да се памти. Њиме смо тостирали нове животе, праћали мртве и дочекали госте као род рођени,“ каже Милорад, виноградар из Жупе.

У обредима, вино је симбол крви – жртве, живота и завета. У православљу, оно представља Христову крв. На сеоским славама, прво се вино прелива преко погаче – као благослов. На сватовским ручковима, чаша вина кружи да сви буду једно. А кад се син роди, прво се на земљу проспе гутљај, да се вино и земља повежу.

Етнолози кажу да се по односу према вину види однос према животу: ко поштује чашу, тај поштује и трпезу, и људе око ње.

А вино? Оно памти. Памти где је расло, ко га је пио и шта је тада рекао. Зато и јесте – истина у боци.