Заовинско језеро драгуљ Србије

Као горско око у срцу најшумовитије српске планине, Заовинско језеро на Тари драгуљ је ових предела. Бојом, бистрином, чистом водом, живим светом, пространством, омеђено ливадама и пропланцима, посетиоце привлачи и током ове јесени.

Раширило се на Тариној висоравни поред места где је пре век и по Јосиф Панчић пронашао „успавану лепотицу” – оморику, која је и званично добила име по њему.

Брана „Лазићи”

Подаље од обале прилично је дубоко, највише 110 метара. Подно бране „Лазићи”, којом се Заовинско језеро завршава, сместило се још једно мање, а такође чисто и привлачно, име му је „Спајићи”.

Цео овај простор Заовина обилује растињем. Понекад је и камерама снимано како медведи, којима су забити Таре главно станиште, препливавају Заовинско језеро подаље од људских боравишта.

То, ипак, не смета туристима, камперима, риболовцима да походе овај водени бисер окружен четинарима. Мада су плаже неуређене (да се природа не нарушава), погодан је у летњим месецима за камповање, пецање и купање, вожњу кајака. Близу је овеће паркиралиште, нађе се около и какав ресторан домаће кухиње.

За природу посебно опасна урбанизација овде још није нашла упориште. Има ту и тамо, у приобаљу и околним брдима, апартманских здања изграђених за смештај, али неумереност засад није преовладала. Контрола градње у Националном парку „Тара”, на чијем подручју се језеро налази, не дозвољава масовне налете савремених градитеља.

 

Илустрација: Заовинско језеро је настало градњом бране и хидроелектране „Бајина Башта”

Шетајући поред Заовинског језера, неупућени би можда проценили да је оно у овим брдима створено природним деловањима. Али није тако – језеро је вештачко, настало пре безмало пола века. На јединствен начин у нас, као изузетан подухват. Плод својеврсног градитељског чуда којим се вода реке Дрине попела уз планину и ту акумулирала за нарочите електроенергетске потребе.

Заовинско језеро је, у ствари, водоакумулација реверзибилне хидроелектране „Бајина Башта”. Њена претходница датира од средине шездесетих, кад је Дрина укроћена градњом главне (проточне) електране „Бајина Башта” у Перућцу (с језером Перућац преграђеним браном високом 90 и дугачком 450 метара), једног од капиталних електроенергетских објеката који већ шест деценија испоручује милијарде киловат-сати струје систему Србије. Таква корист од ње била је сигнал да седамдесетих овде оживи замисао о новој великој инвестицији, градњи реверзибилне ХЕ са сопственом водоакумулацијом на Заовинама, у коју се вишак воде Дрине пење цевоводом уз Тару. Као кључне резерве за сезоне повећане потрошње струје, сушне дане када су празније друге акумулације.

Тако је крајем седамдесетих држава приступила изградњи тог јединственог постројења у овом делу Европе. Током шестогодишњих радова, уз огромне градитељске напоре, кроз планину Тару прокопан је дуг подземни тунел који је спојио језеро Перућац с новом водоакумулацијом на Заовинама, раздвојеним висинском разликом од око 600 метара.

Илустрација: Овај прелепи део Србије још увек одолева масовној урбанизацији 

Памти се у овом крају да је најпре, уочи почетка градње пумпно-акумулационе РХЕ, овуда пробијен кривудав пут дуг око 11 километара, да би онда 1976. кренули велики хидротехнички радови. У планину, пробијану машином званом „кртица”, постављане су широке цеви. Временом, од Перућца је кроз земљу узбрдо водио коси цевовод дуг око 1,7 километара, широк безмало пет метара. На њега су наставили хоризонтални тунел дужине осам километара и ширине 6,3 метра. Тако су цеви стигле на планину, где је у селу Заовине (тада ту није било овог језера) корито реке Бели Рзав преграђено браном „Лазићи” и направљена акумулација Заовинско језеро.

Обезбеђује милијарде киловат-сати електропривреди

Реверзибилна ХЕ пуштена је у рад 27. новембра 1982. године, од када струју производи неуморно. За њену производњу користе се пролетњи и јесењи вишкови дринске воде из Перућца које узбрдо на Заовине гурају две снажне пумпе-турбине и пуне ову планинску акумулацију. Тим подухватом Дрина је изашла на Тару и спојила се с водом Белог Рзава, доносећи нове милијарде киловат-сати српској електропривреди.

А шумовитој планини даровано је Заовинско језеро које је, осим енергетске резерве, постало занимљив предео за туристе и љубитеље очуване природе. Где се бистра језерска вода разлива у пет залива, смештених подно травнатих висова обраслих четинарима.

Блато при испуштању „златне резерве”
Није, нажалост, Заовинско језеро увек овако лепо. Било је минулих сезона кад није личило на себе, и то у периодима знатније потрошње струје у Србији. Тада је ЕПС из ове водоакумулације („златне резерве”) испуштао повеће количине воде (објашњавали су, у складу с водном дозволом), па је језеро постајало непрепознатљиво: у блату, као омањи поток, оголелих или блатњавих стрмина, с угроженим мрестом рибе… Жалили су се на то мештани, викендаши, туристи, еколози. Срећом, вода би касније надолазила и Заовинско језеро се пунило, добијајући поново свој пријатан лик познат с уметничких фотографија и интернет портала.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/foto-galerija/246/zaovinsko-jezero-kao-neimarsko-cudo

ФОТО: Printsreen Youtube/ друштвене мреже