Због таквог свог изгледа златиборско село Доброселица, ова долина лепоте, од средњег века привлачи људе. Некад за напасање стоке у здравом крају, боров луч и катран, али и склањање народа у дубодолину пред обесним освајачима. У новије време за бекство од погубног ритма урбане свакодневице, туристички мир у срцу природе, па и – снимање филмова.

Црква брвнара посвећена Светом Илији

Овде се налази прелепа црква брвнара, посвећена Светом пророку Илији, подигнута 1821. године. Доброселичани су пре два лета свечано обележили два века њеног подизања. То је један од најлепших храмова овог краја, с дугом историјом и вредним иконама.

Има записа да је Доброселица прву цркву имала још средином 18. века, њени свештеници Гаврило и Божо помињу се у запису из 1749. године. Али тај први храм спалили су Турци 1806. Затим је на тим темељима 1821. сеоски мајстор Митар Удовичић саградио ову невелику богомољу брвнару. У њој је иконостас с иконама које су дело Алексија Лазовића, док су царске двери ове цркве једно од најбољих остварења сликара Јанка Михаиловића Молера.

Тај дрвени храм угнездио се у крилу још старијих знамења Доброселице. То су три огромна црна бора „столоваша” стара неколико векова, проглашена спомеником природе. Стоје и данас поносно у центру села, на мети објектива фото-апарата многих туриста који овде навраћају.

Претече тих савремених дошљака долазиле су овде још у давним временима. Има података да је мирисна и живописна Доброселица у 18. веку имала прве колибе за госте. Тада су је они помињали по три висока бора, затим и по многим смоларима и катранџијама.

За ово „добро село” везана је и легенда о пореклу имена. По том предању, у средњем веку звала се Злоселица, све док ту није дошао цар Душан и овде заноћио са својом свитом. Од сељана љубазно дочекан, уз обиље свакојаких јестива, тај владар је наредио да се Злоселица преименује у Доброселицу.

А још један српски владар, и то из младости кад је био слуга, блиско је повезан с Доброселицом. Постоји зато и предање да је Милош Обреновић, а не цар Душан, заслужан што се Злоселица преименована у садашње име. Књаз је као младић заиста боравио у том златиборском селу. Родио се у пожешкој Горњој Добрињи и одрастао у сиромаштву, морао је да надничи како би за живот зарадио. Записано је да је млади Милош око 1800. године постао слуга у Доброселици на Златибору, код газде Аксентија Акса Јечменице, трговца стоком. У овом селу живи прича да код пећине зване Прераст још постоје три крушке које је Милош тада окалемио.

Познато је да су марвени трговци у то доба стоку откупљивали у једном крају, а потом је по вишој цени продавали у другом. То радећи прошао је млади Милош многе пределе, стигао до Задра и Венеције, живот упознао. У својим причама о служењу у Доброселици помињао је и газдин дуг:

„Прво сам служио код газде Аксентија Јечменице. Најмио сам се на по године, за три и по гроша и за једне чарапе. Спремао сам му луч и правио катран, а он ми остаде дужан 30 пара и чарапе. Тај дуг сам 30 година касније наплатио, као књаз српски. Наишли Ужичани катранџије кроз Крагујевац, а међу њима и Аксентије Јечменица.

– Познајеш ли ти мене, газда Аксо? – Познајем, како да не познајем, сунце наше. – Лепо, лепо… Сунце, је ли? А знаш ли ти кад ја оно служих у тебе? – Не, моје ми грешне душе! Никад ти нијеси служио него заповиједао. Тебе је Бог створио само да заповиједаш.

– Ма није то тамо-амо, газда Аксо. Служио сам и дослужио. Само у тебе ми оста 30 пара од ајлука и чарапе, то ми ниси издао. Него ти иди и састави 30 ситних пара и чарапе, па донеси да платиш дуг.”

И тако дуг би намирен.

Фото: ТО Златибор

Галерија завичајног сликара

Још знаменитости чува Доброселица, која се делом простире и изнад своје дубодолине, све до висоравни Борове главе, где се, поред магистрале, налази галерија некадашњег знаменитог сликара Божидара Ковачевића (1934–2010). Доброселица му је завичај, на његовим сликама, које је излагао у познатим галеријама у Њујорку, Паризу, Минхену, Франкфурту, Каиру, често су били пејзажи Златибора. Божо је саградио свој атеље с галеријом на Боровој глави и ту је створио више стотина цртежа, акварела, пастела и уља. А његова галерија, након што је уметник преминуо, још живи: у њој се организују ликовне колоније, летње школе цртања, приређују изложбе.

Овде је снимано чак осам филмова

Укупно осам филмова снимано је у овом златиборском селу: „Радио вихор зове Анђелију”, „Оригинал фалсификата”, „Црни бомбардер”, „Живот је чудо” и други. Неки сељани Доброселичани били су статисти у тим филмовима, Милосав Симовић играо је у четири. Некад познати филмски стваралац Јован Живановић (родом из Земуна), опчињен овим селом, оставио је у аманет да га баш овде сахране: учињено је то кад је умро 2002. на сеоском гробљу код доброселичке цркве брвнаре.

Прераст, камени мост

Пећина Прераст, чудо природе овог краја, данас је атракција која привлачи посетиоце. Прилаз њој у овом јужном ободу Златибора уређен је заслугом Туристичке организације „Златибор”. Прераст је природни камени мост, настао обрушавањем пећинских таваница изнад воденог тока. „У народу је позната као Точковичка пећина или Шупљица. Пећински канал дуг је 48, широк 12 и висок на горњем улазу 12, а на излазу 16 метара. Камени лук изнад канала дебљине је 20 метара”, пише на табли пред улазом.

Фото: ТО Златибор

Извор:

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/567528/putovanja/sakrivena-dobroselica