Чувари традиције старе три века

У селу Злакуса, у Златиборском округу, вековима се производе керамичке посуде намењене термичкој обради хране и то је њихова примарна функција. Посуде су квалитетне, отпорне на ватру и чврсте, а храна спремљена у њима укуснија од оне која се спрема у металном посуђу.У недавно објављеној двојезичној (српско-енглески) књизи „Злакуско лончарство“ др Биљана Ђорђевић, етно-археолог, каже да је циљ књиге да објасни шта је то злакуско лончарство, зашто се у традиционалном облику сачувало до данас и шта треба радити да се његови суштински сегменти очувају.
– Резултати мојих истраживања злакуског лончарства су вишеструки – докторирала сам на злакуском лончарству, злакуско лончарство је уписано 2012. године у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа, а у децембру 2020. и на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. У међувремену је урађена заштита имена и географског порекла за који сам писала елаборат, а књига „Злакуско лончарство“ прва је из едиције нематеријалног културног наслеђа којом Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду обележава десет година постојања. Тако сам спојила две области које су тесно повезане и у жижи су мог интересовања – етноархеологију керамике и нематеријално културно наслеђе – каже Ђорђевићева.

Илустрација: Злакуско лончарство није само опстало већ је и тражено

Четири центра

Злакуско лончарство је карактеристично не само за западну Србију већ за цео западни Балкан, у првом реду БиХ, Хрватску и западну Србију.

– Некада су постојала четири центра злакуског лончарства у Србији: око Пријепоља, Ужица, Лознице и Новог Пазара. Али су сви они нестали осим Злакусе. У Босни и Хрватској је то остало у траговима и није толико популарно као у Србији, јер злакуско лончарство није само опстало већ је и тражено – прича Ђорђевићева.

Највећи број традиционалних типова посуђа производи се и данас. Злакуски лончари од давнина су били познати по прављењу лонаца без дршки који су били намењени кувању на отвореном огњишту. Лонци са две дршке новијег су датума и намењени су кувању на шпорету, као и шерпе с поклопцем, а пекице с поклопцем овалног облика за печење у рерни. Ту су и сачеви – округле посуде с поклопцем, пржуље за печење јагњећег и прасећег печења, као и црепуље са рупом за куку на дну посуде. Међу напуштеним формама су мали, бокасти лонци без дршки, „саксије“ за разливање млека, казани за ракију, округле пекице без поклопца, а нове форме су тањираче за роштиљ и котлићи.

Биљана Ђорђевић каже да је у Злакусу први пут отишла 1996. године.

– Кад је одржана прва уметничка колонија керамике у Злакуси, упознала сам Милана Савића, којег сам видела у филму „Црепуљар из Злакусе“, који је сниман за серијал „Људи говоре“ 1979. године. То је човек који је мене свему научио. Са свим лончарима сам причала, али сам највише знања добила од Савића. Њему сам посветила књигу, он данас има 92 године, и даље је активан, колико му здравље то дозвољава – прича Ђорђевићева.
У то време у Злакуси нису вршена археолошка истраживања, али јесу у том крају.

– Пожешка котлина обилује археолошким локалитетима и један од њих су Пилатовићи из периода гвозденог доба, то је 6. век пре наше ере. Занимљив је јер ту постоји кнежевски гроб једне владарске породице из тог времена. Ту је и некропола обичног становништва, али и насеље. Нажалост, насеље никад није ископавано. Ја сам имала среће да сам од колега из Народног музеја Ужице добила неколико керамичких фрагмената из кнежевске гробнице. И на основу анализа које су урађене деведесетих година, захваљујући академику Момчилу Ристићу, сазнала сам да је један од фрагмената припадао увезеној посуди, док се за друга два, који су изгледали врло слично, али је један имао трагове витла, а други очигледно био део посуде рађене руком, показало да припадају истој групи керамике. То би, иако је реч о малом броју анализираних узорака, могло бити индиција да је локална производња на керамичком точку или витлу постојала у гвоздено доба на простору централног Балкана – каже наша саговорница.

Илустрација: Грнчарско витло на централном Балкану стигло са Келтима

Тражење одговора

До тада се сматрало да је грнчарско витло на централном Балкану стигло са Келтима.
– Келти су после покушаја освајања Делфа 279. године пре наше ере кренули на север, прошли кроз централни Балкан и стигли у Подунавље. Прва индиција да звучи мало вероватно да је витло тек тад стигло на централни Балкан појавила се док сам радила дипломски рад о керамици гвозденог доба на простору Пеоније и Пелагоније (данашња Северна Македонија). Уочила сам да на том простору од 6. века пре наше ере постоји јако велика производња керамике на витлу. Простор Пеоније, односно северни део Македоније, био је у 7. веку пре наше ере повезан са простором данашње јужне Србије. И ођедном у 6. веку као да је неко подигао зид. Једни праве претежно керамику на витлу, а они даље, који су такорећи до јуче били део истог културног простора, не праве. Како је то могуће? Они су били у комуникацији. Зашто не усвајају напреднију варијанту израде него чекају Келте да је донесу? Кренула сам у анализу до тада објављеног керамичког материјала и установила да преко 30 локалитета из тог периода у Србији има керамику на витлу, од којих већи део јесте импортована керамика, али да би заправо један део керамике, који су археолози сматрали келтским само зато што је у питању сива керамика која је карактеристична за њих, без обзира на то што на тим локалитетима није било евидентирано постојање келтских насеобина, могао да буде локални производ. И вероватно је у то време постојала локална производња керамике на витлу, што тек треба да докажемо – прича Ђорђевићева.

Кухињско посуђе произведено на ручном витлу првенствено је везано за употребу у директном контакту с ватром, било да је реч о отвореном или затвореном простору. То подразумева неуједначену изложеност топлоти па се посуде израђују од глине богате кварцом или калцитом јер тај материјал може да трпи такав третман.

– Један од проблема у очувању аутентичног злакуског лончарства јесте то што нису сви злакуски лонци рађени на заштићени начин управо због велике потражње. Праве се фалсификати који нису примерени јер финални производ нема карактеристике које би требало да има па траје краће. Глина и калцит се мешају у односу 50:50 одсто, чак 60 одсто у корист калцита код великих лонаца, на пример, оних у којима се кува свадбарски купус. Та комбинација састојака која је неопходна за израду злакуских лонаца да би финални производ био функционалан и дуго трајао мора да се ради на ручном витлу. Имали су злакуски лончари и у Пожеги и Ужицу прилике да се упознају с ножним витлом, али тај начин рада није могућ од ове две компоненте припремљене на одређени начин да би се направио функционалан финални производ. Они су морали да га раде на ручном витлу, а то подразумева да се посуда гради из тзв. суџука, односно навоја или кобасица, како их зову керамичари. Прво се посуда зида па руком заврти витло и уједначавају зидови посуде. На ножном или на електричном витлу потпуно је другачији поступак и то најчешће виђамо у филмовима о грнчарству. Од грудве глине окретањем витла се из једног комада извлачи посуда. То за ове производе није примерен начин рада. На аутентичан начин, градњом на ручном витлу, раде чланови Удружења лончара „Злакуса“ који су носиоци заштите овог заната на националном и међународном нивоу и једини прави чувари злакуског наслеђа – каже Ђорђевићева.

Илустрација: Најукуснија храна припрема се у глиненим посудама

Занат је наследан

Према локалном предању, лончарство је у Злакуси и околним селима заступљено више од 300 година. Лончарски занат је наследан. Њиме се традиционално баве мушкарци. Дечаци су га учили већ од десете године. Занимљиво је да су наследници лончара који су 90-их обезбедили опстанак заната њихови унуци, а не синови. Жене су биле укључене у помоћне послове у изради лончарије, али се нису јавно бавиле тим послом. Познат је пример Тадијане Шуњеварић која је средином прошлог века кришом правила лонце да прехрани породицу.

– Иако је цело село знало да она прави лонце, то нико наглас није изговарао. Ја сам причу чула од њеног сина Славољуба, такође лончара, кад сам први пут дошла у Злакусу. Занимљиво је да је Славољубова снаја Даница Шуњеварић прва жена која је почела да прави лонце у Злакуси. Преломни тренутак за њу био је, како каже, када је сањала Тадијану како је узима за руку и води да научи како се праве лонци – прича Ђорђевићева.

Каже нам да је стални члан њене екипе на свим пројектима од 2005. године њен колега Аца Ђорђевић, а да са колегиницом Данијелом Филиповић из Центра за нематеријално културно наслеђе припрема програме и сваке године организује семинар оснаживања локалне заједнице.

– Идемо у Злакусу и разговарамо са мештанима. Посао још нисам завршила. Имам жељу да Злакуса и суседно село Потпеће формирају еко-музеј, тј. музеј заједнице. То је најмлађа врста музеја, прошле године је музеј заједнице ушао и у Закон о музејској делатности. Музеји заједнице се формирају на три стуба – локална заједница, локална самоуправа и стручњаци. Локална заједница носи цео музеј, она га формира, управља њиме уз помоћ локалне самоуправе, а стручњаци су ту да пруже стручне савете. Код нас никад није основан такав музеј, а иначе их има у Италији, Француској, Хрватској… – прича Ђорђевићева.

Музеј заједнице подразумева да је читав један простор музеј, а не једна зграда с предметима.

– Село Потпеће има Потпећку пећину, а Злакуса и то село су један простор јер нема јасне границе између њих. Потпеће има рибњаке, изворе, као и Злакуса, затим старе занате и заједно могу да направе фантастичну туристичку понуду, да сви заједно од тога имају корист. Неколико година причам са мештанима на ову тему, али су се тек сада стекли услови да се нешто конкретно уради – каже Ђорђевићева.

Извор: https://www.blic.rs/vesti/reportaza/cuvari-tradicije-stare-tri-veka-dr-biljana-djordevic-u-knjizi-zlakusko-loncarstvo/2ycz3y1

ФОТО: Printscreen TOS/ Facebook