Симбол патње и чувар православља опасан бодљикавом жицом

ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ У ПРИЗРЕНУ ЈЕ ВИШЕ ОД ЦРКВЕ, КАМЕНА И МАЛТЕРА

Оно што је париска катедрала Нотр Дам за Французе, то је Богородица Љевишка за Србе. Бисер средњовековне српске уметности и културе вековима је била саборни храм призренских епископа и митрополита Српске православне цркве. И док је за Норт Дам само 48 сати након избијања пожара 15. априла 2019. прикупљено 900 милиона евра донација за обнову, Богородица Љевишка ни 19 година након што су Албанци у мартовском погрону Срба 2004. дивљачки стоји нагорела и не обновљена иако је под заштитом Унеска. Додуше, почело се са покушајем да се сачувају фреске али то је само кап у мору туге која обавија ову светињу.

Прозори ограђени бодљикавом жицом више симболички него стварно чувају српску светињу од скрнављења и од оних којима ништа није свето и који би затирањем српских храмова на Косову и Метохији да избришу вишевековни траг нашег народа у јужној српској покрајини. И није први пут да су неверници покушали да оскрване Богородицу Љевишку. Турци су чекићем обијали фреске, преграђивали је, дозидали минарете и прогласили је за џамију, али је она ипак остала оно што је увек и била неми чувар православља у подножју Шар планине.

Задужбина краља Милутина

Црква Богородице Љевишке, подигнута је на остацима старог храма из 13. века који је пак саграђен на месту ранохришћанске цркве из 10. века. Цркву је темељно обновио у периоду од 1306—1307. године као своју задужбину краљ Милутин. Посвећена је Успењу Пресвете Богородице и својом ванвременском лепотом спада међу најлепше сакране објекте у овом делу Србије. У питању је импресивна грађевина са пет купола којој је додата припрата са спратом и звоником који стреми високо изнад кућа Призрена и наглашава духовни центар Срба који се данас могу избројати на прсте.

Основу цркве чини крст са пет купола око које са три стране чине широки брод. Од старе византијске базилике преузети су бочни зидови, средишња купола лежи на четири стуба а мале куполе су постављене дијагонално. Црква је грађена комбинацијом жуте сиге, црвене опеке и беличастог малтера. Простор испред апсиде је издужен и прекривен плитком слепом калотом. Средишњи део је наткриљен великом куполом, а на угловима се налазе још четири мања кубета. Са западне стране изграђена је спољашња припрата са капелама на спрату. Између њих се налази звоник. Због богате мешавине византијско – српске архитектуре и уметности, Богородица Љевишка је најлепши пример умешности градитеља која надмашује оквире само српске културне баштине.

Почели Турци наставили Албанци

Као центар српске духовности и саборни храм призренских епископа и митрополита била је трн у оку турским освајачима. Желећи да сломе дух српског живља тог краја средином 18. века Турци су чекићима полупали добар део фресака, премалтерисали их, надоградили минарет, а унутрашњост цркве преградили и претворили у џамију. Након ослобођења Призрена у Балканском рату, овој српској светињи је враћен првобитан облик и намена, минарет је уклоњен 1923. а на обнови фресака се радило све до 1976. године .

Најстарије очуване фреске у цркви потичу из треће деценије 13. века. То су прикази свадбе у Кани, Исцељење слепог и Богородица Елеуса са Христом хранитељем. Прве две се данас чувају у Галерији фресака при Народном музеју у Београду, док је трећа сачувана на јужном ступцу јужног брода цркве. Преостале фреске у Богородици Љевишкој су из 14. века и дело су мајстора Михаила Астрапе и његових помоћника, насликане између 1307. и 1313. године. Међу њима су циклуси великих празника, Христових страдања, чуда и парабола, као и портрети светаца и српских историјских личности Стефан Немања, Свети Сава, ктитора краља Милутина и Стефана Дечанског који су смештени у унутрашњости припрате. У централној куполи осликан је Христ Пантократор, а у тамбури су приказани пророци, у пандантифима јеванђелисти, а у олтарској апсиди налази се представа Богородице Оранте, а испод ње Поклоњење Агнецу.

Као што су два и по века раније Турци знали шта Богородица Љевушка представља у срцу православног живља, знали су и шиптарски вандали кад су је 2004. наставили оно што започели Турци у нади да ће је уништити. Светиња је запаљена али, као и вековима раније иако оштећена и нагорела са мирисом дима и гарежи који се увукао у зидове, Богородица Љевишка одбија да призна пораз и нестане. Ограђена је двоструком металном оградом, решеткама и бодљикавом жицом делећи као и увек судбину српског народа. Богородица Љевишка није само црква, камен и малтер, она је симбол патње, страдања и безвременске лепоте коју ни бодљикава жица не може да наружи. А ту лепоту може да види само онај ко гледа срцем а не очима о чему сведочи исписан стих на арапском на самом живопису који гласи: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“.

Аутор: Драгана Петровић

Фото: https://www.kim.gov.rs/k2024.php#prettyPhoto