Правник због деде постао опанчар

Ком опанци, ком обојци – стара је народна изрека. У случају Крунослава Пауна, дилема је била или опанци или адвокатска каријера. Изабрао је прво. Он је открио шта је пресудило, како се носи са титулом “посљедњег опанчара Славоније” и да ли му је то на крају донело срећу.

Дипломирани правник Крунослав Пауна је приликом избора животног пута одабрао је опанак, а одбио је уноснију каријеру адвоката.”У реду. Требало ми је девет година да завршим правни факултет у Осијеку. Уопште ме није занимао факултет. Након тога радио сам још годину и по у адвокатској канцеларији у Загребу. Верујте ми, био сам најгори студент права на свету. Али тада сам још живео у уверењу да је то моја реалност, прави пут, да ћу једног дана постати нови Чедо Продановић. „Имам и ја ту физиономију“, шали се Паун.

У његовој радионици у Доњим Андријевцима мирише на лепак и кожу. Једна просторија је више канцеларија, са компјутером и полицама са готовим папучама. У другом је радни простор пун шаблона, калупа, коже, алата, ексера, недовршених опанака… Поред прозора су две шиваће машине. Једна од њих је немачка Пфаф машина стара више од пола века.

Студентска беспарица га је гурнула у радионицу
Паунова радионица је некада била спаваћа соба и дневни боравак деде Јосипа и баке Данице. Његов деда је био одличан обућар, а читаво детињство и добар део младости провео је мотајући се по својој радионици, углавном посматрајући шта и како ради.

“Деду су сви звани Јосо јер је био из Лике. Цео живот је провео поправљајући и правећи ципеле. У последњих двадесет година почео је са сандалама. Месна културно-уметничка друштва (КУД) су почела да траже опанке јер је мајстора опанчара било све мање. Имао је 81 годину када је умро, а радио је скоро до последњег дана.”

 

Илустрација: Из архиве Агробизнис магазина

Волео је да гледа како Јоса нешто закива или шије, али у то време није био заинтересован за обућарство. У недостатку боље идеје уписао је право. Пословична студентска беспарица навела га је да зарађује са својим дедом правећи кожне торбе.

“Ишао бих с њим да набавим материјал. Све је платио, а већину сам урадио. Јер нисам ништа знао. Временом сам почео да сечем кожу, а мој деда би шио. И тако једна торба, па друга, трећа… Куповале су их углавном девојке. Били су релативно јефтини и ручно рађени. Био је то велики приход за студента.”

Поново је кренуо да постане адвокат и са супругом Николином се преселио у Загреб. Ипак је скоро сваког викенда долазио у Андријевце да прави торбе. Док је мој деда био жив, сам је направио један пар опанака. Тек толико да Јосо види да његов унук нешто зна. Све се променило када је умро.

Самоуки опанчар
„Моја жена је остала без посла, а ја сам коначно схватио да никада нећу добити поштеног адвоката. Зато није било разлога да останем у Загребу. Онда сам позвао неколико купаца који су наручили од мог деде. Роба им није била испоручена и понудио сам да завршим посао. Неки су ме буквално одбили: ‘Шта ћеш од нас да научиш, мала, нема шансе!’ Тада сам имао 25 година. Други су рекли – само напред и уради то, па ћемо видети како ћеш.

Савршено је познавао теорију заната, али његова пракса је била нула.

„Имао сам дедине шаблоне, папире и калупе, знао сам све о материјалима, алатима и машинама. Међутим, нисам имао искуства. Требало ми је два дана да поставим кожу на калуп, а данас је требало мање од два сата. У то време ми је помагао мој рођак Марио. Он је тада имао 18 година. Па смо покушали, експериментисали. Све то лепо исплетеш, притиснеш, и лепо залепиш, али онда – ципела неће да се скине са калупа. Не би га извукао коњима и конопцем. „Ништа, нож, па све у ватру“, смеје се Паун, а ми се слажемо с њим.

Илустрација: Опанке купују и дипломате за поклон, а листа купаца је подужа

Зато себе сматра “самоуким опанчарем”. Учећи на покушајима и грешкама, постајао је све бољи и бољи. Колико су његови опанци цењени, говори и дуга листа купаца, а предњаче културне организације из разних крајева Хрватске. Поред наших фолклораша, правио је опанке за словачка, чешка, мађарска, српска и албанска друштва. Купују их и дипломате на поклоне, шаље их хрватској дијаспори у Аргентину, Чиле, Канаду и Америку, а код њега долазе етнолози са музејским експонатима на рестаурацију. У неколико филмова појављују се и Опанци из Доњег Андријеваца.

Велики опанци за великог Србина
Како набраја, на полици примећујемо огромне црне папуче, сличне папучама, величине малог чамца. Број 49 или 50. Који џин их носи?

„То је моја муштерија из Србије. Тражио је да му направим нешто затворено и црно. Човек је висок 210 центиметара и скоро исто толико тежак. Није могао да прође кроз моја врата, морао је да иде бочно. Какав велики Србин.”

За скоро 20 година колико прави опанке, видео је много различитих ствари у својој радионици, каже Паун. Морао је да буде и васпитач, и психијатар, и свештеник, и лекар.

Извор: https://www.blic.rs/biznis/privreda/samouki-opancar-krunoslav-odustao-od-velike-pravnicke-karijere-i-posvetio-se-starom/srtm0xq