На овој колекцији би му многи позавидели

НАЈВЕЋЕ БЛАГО МИ ЈЕ ДОЛАМА ИЗ 1800. ГОДИНЕ: Београђанин Жељко Утвар има једну од највећих приватних етнографских збирки у Србији
Овако за “Новости” говори Жељко Утвар, власник једне од највећих приватних збирки у Србији. Овај Београђанин је током 20 година, са “бувљака” спасао чак 5.600 предмета које сада красе његов дом у београдском насељу Котеж где је направио прави етнографски музеј. Све са жељом да ношње, предмете који су се користили у домаћинствима, накит и књиге сачува од заборава, пропадања, препродаје и уништавања.

СВАКЕ пете године нама један музеј заврши на депонији у Винчи. Много старих предмета које су користили наши преци сада масовно завршавају на бувљацима, јер немају употребну вредност па их наследници одбацују.

– Мој први терен у оквиру овог пројекта био је у општини Петровац на Млави. Тада сам био усмерен само на архитектуру, и нисам знао да ли је оно што сам налазио вредно или не, али ми је било жао да ти предмети пропадну. Неке сам откупио, неке су ми поклањали људи из тог краја, па сам са терена донео и прва 34 предмета и тиме започео збирку – прича нам Жељко.

Док је студирао, једно време је трговао уметнинама и одлазио је на београдске бувље пијаце. Приметио је да се на њима појављује много старих предмета некада коришћених у домаћинствима. Куповао је оно што му је било занимљиво. Да би се боље упознао са историјом и животом предака почео је да прикупља и етнографску литературу. Стручне књиге помогле су му да научи шта је вредно, али и да се боље упозна са српском баштином.

– Пријатељ мог оца Русомир Здравковић, када је видео да набављам старе ствари рекао ми је да у његовом дому у једном селу поред Књажевца има много ношњи и да би волео да ми их поклони, како не би пропале. Тако сам добио и првих 130 делова ношњи, које су радиле његова мајка и бака почетком 20. века па су везови на њима били неизмењени. То је био тренутак када сам почео да се бавим и симболиком веза – каже нам.

Иако сада има богату збирку, за њено стварање и чување није имао, каже, подршку ни породице ни државе. Ипак, његов дом је прави музеј: у витринама послагани књиге, накит, керамика, алат за рад у пољу, чарапе, кошуље…, док је једна цела соба испуњена јелецима и народним ношњама.

– Најчешће када неко премине наследници све спакују и спреме за ђубре. То неко пронађе и донесе на бувљак, многи не знају реалну вредност предмета па ову врсту наслеђа могу да пазарим за пар хиљада динара. Срећа да је тако… За ових 20 година, међутим, схватио сам да много тога оде унеповрат. Ови предмети имају велику музеалску вредност, сведоци су времена и краја. У мојој збирци не постоје два иста експоната. Сваки је посебан и има своју причу – прича Жељко.

Најстарији експонат је херцеговачка долама из 1800, последње године 18. века. Сваки део Жељкове збирке има посебно место у његовом срцу и не може да издвоји најдражи. Ипак, са посебном пажњом говори о војводској српској ношњи из Херцеговине, чији део је и долама, а коју је успео да комплетира тек после 20 година. Сматра је највреднијом у својој колекцији, у којој је иначе највише предмета је од 1860. до 1940. године.

Чезне за појасом јакичаром

ИАКО је прикупио хиљаде предмета чезне за једним, за појасом званим јакичар.

– Везан је за Црну Гору, Херцеговину и Албанију, а у 19. веку носиле су га искључиво Српкиње. То је кожни масивни појас украшен ахатима и карнеолима. На страним аукцијама кошта пар хиљда евра, али не сумњам да ће се некад наћи у мојој збирци. Дуго сам прижељкивао џубе, велики јелек до колена од срме. Њега су некада имале само имућне породице, а домаћини су да би га приуштили морали да раде од шест месеци до годину и по. И после неколико година један човек ми га је донео, а сада их имам шест. Зато верујем да ћу имати и јакичар – каже Жељко.

– Долама ми је највеће благо. Предмети из 19. века су изузетно ретки, једино су приватни колекционари успели нешто да очувају. Има много ношњи из периода од 1910. до 1940, претежно свечане, међутим вуна, свила и лан лако пропадају па и то лако може да се изгуби. За овакве збирке важнији је изглед и значење који они у себи носе, јер су махом аутентични. Њихова вредност се огледа у материјалима и техникама којима су рађени – вели наш саговорник.

Сада када има збирку на којој би му многи позавидели, не планира да стане. Каже планира да прикупља старе предмете док је жив. Нада се да ће његова збирка једном имати више од 15.000 предмета, а жели и да предмете које је успео да прикупи нађу сигурно уточиште једног дана када њега не буде.

Извор: Новости

Илустрација: АГРОПРЕСС, Сајам етно хране и пића у Београду 2023. године