Марко прави гусле – у сваки инструмент уложи знање, љубав и део душе

Гусле су народни гудачки инструмент са једном или две жице. Иако се најчешће повезују са Црном Гором у питању је српски народни инструмент. Као једножичани инструмент гусле се срећу у Црној Гори, БиХ, Далмацији и Србији, док оне са две жице користе гуслари из Лике и Босанске Крајине. Пре 13 година гусле су се нашле на листи нематеријалне баштине Унеска.

Послушник на Хиландару

Марко Милосављевић (35) је млади уметник који се бави израдом гусала. Рођен је у Чачку као треће дете у породици. Његов отац је пореклом из Сребренице, али се са четри године преселио у Зрењанин. На студијама је упознао Маркову мајку, родом из села Остре код Чачка. Као шестогодишњи дечак Марко је са оцем први пут отишао на Хиландар, а ова посета је, иако то тада није знао, заувек променила његов живот.

-Након завршене основне школе и гимназије, уписао сам ДИФ у Лепосавићу на Косову и Метохији. После друге године отишао сам на Свету Гору, у манастир Хиландар са жељом да постанем монах. Био сам послушник годину и по дана, спремајући се да будем монах. Али, како ништа не бива по нашој вољи већ Божијој, на моју жалост, напустио сам манастир и вратио се у родни Чачак. Једно време сам радио у Пошти, био сам на привременом раду иностранству у Чешкој и Немачкој. Пре три године сам упознао супругу, Марију, са којом имам ћерку Вишњу. Живим у Чачку и бавим се молерским пословима, док је израда гусала мој хоби – рекао је за Марко за Агробизнис магазин.

Илустрација: Гусле су врло специфичан иснтрумент, потребно је доста знања и љубави за њихову израду

Његова љубав према гуслама заправо је започела током прве посете Хиландару кад је био дечак, а да тога он није био ни свестан.

– Током боравка на Хиландару 1996. отац ми је купио касету која се ту продавала. У питању је била гусларска музика Саше Лакетића. На њој је била и једна песама у којој је опевана посета Слободана Милосевића манастиру Хиландару…Ту касету сам пустио случајно када сам био тинејџер, имао сам 11, 12 година и тада сам схватио да ми се гусле свиђају. Слушајући глас гуслара осећао сам како ми се буду нека језа и танана осећања, а музика је била потпуно другачија од оне коју сам до тад слушао. У то време је било тешко доћи до касета са гусларском музиком, па сам ту једну коју сам имао слушао напредних пет, шест година – додао је он.

Видећи колико му се допада гусларска музика његов отац је одлучио да му за 18 рођенда поклони гусле.

-Тата је отишао код једног мајстора да поручи да ми направе гусле, али их нисам тада добио. Не бих да улазим у детаље, али  не бива увек како желимо, углавном тада их нисам добио… Тек са 28 година отишао сам код мајстора Моме Чабака кад сам и купио прве гусле – рекао је наш саговорник.

Марко је био очаран радионицом и израдом овог инструмента, спријатељио се са мајстор Момом и од њега почео да учи зната.

-Мома је несебично преносио своје знање и вештину у изради гусли. Споменуо бих и Света Бјелицу из Зрењанина, који је материјално помогао моју идеју и да опремим радионицу – додао је он.

Јаворово дрво

Према Марковим речима за израду гусли претежно се користи јаворово дрво и цитира речи чувене песме:“ Гусле моје од сува јавора, да л’ сте ‘жељни мога разговора”…

-Најпре треба одабрати дрво и доћи до њега, што је мало теже, с обзиром на   да живим у Чачку, па је теже доћи до јаворовог дрвета у мојој околини. Зато често по дрво одем до Златара, Златибора, Ивањице… Од дрвета се у пилани секу талпе, које се суше минимум четири до пет година како би сам инструмент имао добар звук и висок квалитет. Када дрво добро одлежи, оно се се реже на бансеку, а потом се дуби помоћу брусилице и осталих алата, који су убрзали производњу у односу на нека ранија времена – објаснио је он.

Описујући сам начин израде он наглашава да после тих “грубих радова”, почиње финији део када се користи длето.

-Са длетом се раде финесе, резбаре иконице, насарали врат и карлица како би гусле добиле своју пуноћу. На глави гусала, засад израђујем коња или јарца. Сваки детаљ који се доради, додатно оживотворљава гусле и даје им јединственост и препознатљивост. Након тога се затезе кожа, а користим јарећу кожу, коју набављам у околним селима. Кожа се потапа у креч, затежањем и суши. Сам овај процес није једноставан и потребна је вештина како би се проценило колико кожа треба да се затегне како би гусле имале чист и леп тон. Не сме да буде недовољно затегнута, јер тада инструмент има неугодан звук, исто је и ако се кожа презатегне – објаснио је Милосављевић.

Илустрација: Марко у радионици где израђује гусле и са ћеркицом Вишњом 

Не рачунајући период сушења дрвета и коже за израду једних гусала потребно је од 15 до 20 радних дана.

-Све зависи од захтевности самог инструмента и колико ћу га украшавати уз помоћ длета. Ово је захтеван посао који тражи доста времена и стрпљења. Углавном радим уз помоћ електричних алата, али и ручних длета. Имам шаблоне и нацрте које сам добио од мог учитеља Мома и показали су се као одлични. Карлицу, када цртам она је стандардна, али сваки пут када правим новог јарца, или коња, убацим неки нови детаљ. На тај начин унапређујем свој рад који је саставни део градитељства – нагласио је наш саговорник.

Марко открива да већ пет година учи занат, а три године самостално прави гусле и до сада је израдио око 30 интрумента.

-Кад ме неко пита да засвирам, односно да загуслам, углавном одбијем. Моје образложење је – да сам знао да научим да гуслам, не бих почео да се учим градитељство. Али, ово је само делимична истина. Наравно знам да загуслам, али сам се више предао прављењу, него гуслању – додао је он.

На наше питање по чему су гусле, по његовом мишљењу, посебан инструмент Марко је спремно одговорио.

-Гусле као инструмент највише краси једноставност. Оне преносе емоције о нашим великим историјским победма и поразима, о нашим великанима о којима се пева уз гусле, у њих су уткане сузе и зној напаћеног српског тежака. Сви они незнани који су уз њих живели и опстајали код истинског љубитеља гусала бар за тренутак оживе – рекао је Марко.

Његове гусле углавном купују људи које познаје, неколико инструмената је продао и послао углавном у Црну Гору. У иностранству, односно у дијаспори, за сад није продао ни један инструмент, али се нада да ће бити и таквих поруџбина.

-У српским земљама, па и у самом Чачку, има доста добрих, прекаљених мајстора, па се треба изборити за тржиште. Неколико инстумената сам слао брзом постом, тако да постоји и та опција при куповини. Као и свако уметничко дело вреди онолико, колико је уметник у њега уложио душе и љубави, тако је и у са гуслама. Ако сте посвећени сваком појединачном комаду дрвета онако из дубине душе, резултат мора да буде добар инструмент и што се тиче звука и естетског дела – рекао је овај млади уметник.

Радионица му је на самој обали Западне Мораве, па је то његов мелем за душу и место где је свој на своме. Како је објаснио Марко, рад са дрветом оплемењује човека и сем материјалне добити, он добија још нешто, много важније – духовни мир.

-Када људи сазнају да се бавим израдом гусала буду мало зачуђени и радознали, па воле да ме питају и сазнају свашта нешто о овом инструменту. Да није било Истанграм странице, на којој презентујем гусле, не бих упознао ни своју супругу. Мада, морам признати да она није љубитељ гусларске музике – рекао је уз осмех Марко Милосављевић.

Извор: Етно Србија и Агробизнис магазин

ФОТО: Приватна архива